Вук Стефановић Караџић
(Тршић, 6. новембар 1787 – Беч, 7. фебруар 1864)
Вук Караџић је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.
Бавио се прикупљањем српских народних песама, реформисао је српско писмо – ћирилицу и борио се за увођење народног језика у српску књижевност.
Рођен је у Тршићу, код Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук, „да му вештице и духови не би наудили“.
Писање и читање је учио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, потом у манастиру Троноша, а на почетку Првог српског устанка, био је писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије.
Желео је да упише гимназију у Сремским Карловцима, али је са својих 19 година био престар за њу. Ипак, једно време је провео у тамошњој богословији, у којој је као професор радио Лукијан Мушицки.
По повратку у свој Јадар, почео је да ради као писар код Јакова Ненадовића. Са рођаком Јевтом Савићем Чотрићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук прелази у Београд и у Совјету обавља писарске послове.
Кад је Доситеј Обрадовић отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је заувек остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.
Након пропасти устанка 1813, одлази у Беч.Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којим се оженио.
Вук и Ана имали су дванаесторо деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости. Мина Караџић, Димитрије Караџић и Јанко Вукомановић (Вуков унук, Минин син).
У Бечу је упознао и словенског цензора Јернеја Копитара. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и радом на граматици народног говора.
1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“.
Исте године, Вук објављује „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.
Идуће, 1815. године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска пјеснарица“.
Српски ријечник, штампан у Бечу, 1818.
Због сукоба са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у Аустрији. Својим дугим и плодним радом стекао је бројне пријатеље и поштоваоце. Био је члан Берлинске, Бечке, Петроградске академије наука, као и члан научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу…
Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља и Руске академије наука. У Русији му је додељена и стална пензија, 1826. године. Од породице му је остала жива само кћерка Мина Караџић Вукомановић.
1847. је година Вукове победе. Те године су на народном језику објављена дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета. Ипак, Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године, након његове смрти.
Вук је умро у Бечу. Његови посмртни остаци пренети су у Београд 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
