Светски дан поезије прославља се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године. Сврха овог дана ја промоција читања, писања, објављивања поезије, али и ”давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима”.
У част Светског дана поезије, данас ћемо вам представити део поетског опуса српског књижевника и једног од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века, Милоша Црњанског.
Милош Црњански се осим као песник, истакао и као вансеријски приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком. Убраја се међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.
Рођен је 1893. године у Чонграду (мала варошица у Мађарској) од оца Томе и мајке Марије, рођене Вујић. Мала породица Црњански живела је у беди.
Основну школу завршио у српској вероисповедној школи у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста. Године 1913. Црњански је уписао студије медицине у Бечу које никада није завршио. Вест о убиству аустријског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу.
На самом почетку Првог светског рата Црњански је мобилизован у аустроугарску војску и послан на галицијски фронт да се бори против Руса, где је веома брзо рањен. Већи део времена од 1915. Црњански проводи у ратној болници у Бечу.
После пропасти Аустро-Угарске и стварања Краљевине СХС, Милош Црњански одлази у Загреб, а затим у Београд, где се најдуже задржао. 1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“. 1920. упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду. Између 1923. и 1926. Црњански ради као професор једне гимназије у Београду и сарадник угледног листа „Политика“. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и бави се новинарством у улисту „Време“.
Прву песму Црњански је објавио у сомборском листу „Голуб“, као петнаестогодишњак. Прву књигу објавио је 1918. године и била је то драма „Маска“. Затим објављује збирку песама „Лирика Итаке“ (1919), „Приче о мушком“ (1920) и „Дневник о Чарнојевићу“ (1921). 1927. године у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа „Сеобе“, за који нешто касније добија награду Српске академије наука.
У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Шпанског грађанског рата, Црњански је као дописник листа „Време“ извештавао из Франковог штаба. Подржавао је Франка и фалангистички покрет у својим текстовима. После Шпаније, био је дописник из Рима и подржавао је Мусолинија и италијански империјализам. По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон.
Други светски рат и дуги низ поратних година Милош Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство. Покушава да живи од писања али како у томе не успева, прихвата се разних физичких и службеничких послова недостојних његових квалификација (службеник у обућарској радњи, разносач у књижари и сл.). По сопственом сведочењу, био је „врло близу самоубиства“. За време боравка у Лондону настаје књига „Роман о Лондону“ – која је објављена тек 1971. и за коју добија НИН-ову награду за роман године, а нешто касније је објављена и друга књига „Сеоба“.
У Југославију се вратио 1965. године уз сагласност државног врха, захваљујући посредовању југословенског амбасадора у Лондону Срђана Прице.
Последњих година све више побољева од артериосклерозе, губи вољу за животом, повремено се губи и тешко се креће.
Милош Црњански преминуо је у Београду 1977. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. За живота је објавио мноштво књига приповедака, есеја и путописне прозе, неке од најзначајнијих романа у српској књижевности, три драме, а ми ћемо се овога пута базирати на његове три књиге поезије: „Лирика Итаке“ (1919.); „Одабрани стихови“ (1954); и „Ламент над Београдом“ (1962) ; у којима су штампане његове најпознатије песме: „Суматра“, „Мизера“, „Серената“, „Прича“, „Стражилово“, „Траг“, од којих вам неке преносимо…
„ТРАГ“
Желим:
да после снова
не остане траг мој на твом телу.
Да понесеш од мене само
тугу и свилу белу
и мирис благ…
путева засутих лишћем свелим
са јабланова.
„Мизера“
Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где си сад Ти?
Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима, ко у мртвачком сандуку,
што шкрипи.
Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
О, не буди, не буди сретна,
бар ти ми, ти.
О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта,
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?
О, да л се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.
Стид нас беше домова цветних,
зарекли смо се остат несретни,
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?
„Прича“
Сећам се само да је била
невина и танка,
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.
И да је у нама пре уранка
замирис’о багрем бео.
Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.
Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.
„Стражилово“
Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветале трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да долином, тајно, Дунав тече.
А где облаци силазе Арну на дно
и трепте увис зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.
И место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.
И тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.
Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам хтео, у оној гори,
познао грожђе, ноћ и теревенку,
и поток, што сад, место нас, жубори.
И тако, без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.
Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветале трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.
Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком бацим по трешњама,
што ми остадоше у завичају.
И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, као Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом, и ледом, смешећи се, мирим
све што се збива.
И тако, без веза,
стиже ме, ипак, родна, болна језа.
И тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.
Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,
туђом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.
И тако, без бола,
вратићу се, болан, воћкама наших поља.
И тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.
Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.
Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.
И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и у траве,
седнем на облак, па гледам светлости,
што се по небу, из моје страсти, јаве.
А, место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.
И тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И тако, без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.
Једног пролећа и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.
И тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И тако, без станка,
тетурам се видиком, без престанка.
Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.
Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.
За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова и муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке у смеху.
А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расух, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.
И тако, без речи,
дух ће мој све туђе смрти да залечи.
И тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.
Јер љубав ће моја помешати, тајно
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро, и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.
И тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.
Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.
Лутам, још витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.
И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.
А кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,
видим да је, у раном умирању,
моја, и туђа, младост, горка и једна иста.
И, место своје судбе, са ужасима новим,
сусрећем давни живот, болан, и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну,
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.
И тако, без кретње,
туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И тако, без знака,
дозивам голу драгу из меког, тосканског мрака.
А прах, све је прах, кад дигнем увис руку
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земљаним лелеком.
И тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И тако, без имена,
истом жалошћу милујем брда невиђена.
Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.
Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.
И овде, без боје тајне,
ни једне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.
И место сребрних пруга, забрежја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама, и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако у умирање смири,
и чула упокоје.
И тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.
А мир, свуд је мир, кад распем шта је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност далека.
И тако, без мора,
прелићу живот наш, зорама Фрушких гора.
И тако, без пића,
играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.
Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.
