ШАРЛ БОДЛЕР “ЦВЕЋЕ ЗЛА“

Велики француски песник Шарл Пјер Бодлер рођен је у Паризу 9.априла 1821.године. Његов отац Франсоа је био високи државни службеник који се аматерски бавио и уметношћу ( био је кустос у музеју и помало сликао). Мајка Каролина је била млађа од оца око 35 година. Често су посећивали уметничке галерије и у његовој дечјој глави развили осећај за уметничку вредност. Након смрти супруга 1827. године, Каролина се поново удала након годину дана. Бодлеров очух био је потпуковник, млад и привлачан човек, који је напредовао у служби. Догурао је до француског амбасадора у разним племићким судовима.
Прве године детињства биле су за Бодлера оличење радости, јер му је мајка посвећивала сву пажњу. Имао је близак и сложен однос са њом. Годинама касније је изјавио: “Волео сам своју мајку због њене елеганције”. Писао јој је: “У мом детињству је постојао период страствене љубави према Вама”. Али, удавши се за младог и привлачног мушкарца, она је све више остављала своје дете по страни. Упркос томе, Бодлер ју је неизмерно волео и дивио јој се до краја живота.
Ипак, за своје родитеље је често говорио да су били “идиоти или лудаци“ и да су “умрли од страшног лудила“. У једном тренутку, када је Бодлер покушао да удави свог очуха, јер му је преотео љубав мајке, ово крајње “ексцентрично” понашање већ је показало да и он носи гене својих предака.
Очух му је био строг, али је желео да га школује. Шаље га у Лион где је морао да живи сам. Био је присиљен да борави у пансиону, далеко од своје мајке (чак и за време празника) и прихвати очухове строге методе, што укључује и забрану одласка кући. Присећајући се тих година, написао је: „Згрозим се када помислим на те године … на тужно детињство, самоћу у срцу“. Страх од напуштања и самоће, дубоко је био урезан у његов карактер.
Његови школски другови приметили су да се понаша необично. У осамнаестој години, о њему су говорили да има “узвишен карактер, понекад веома мистичан, а понекад веома неморалан и циничан”. Учењу се час посвећивао, час га је запостављао. У очуховој жељи да постане дипломата није се проналазио. Осећао је блискоскост и љубав према књижевности и уметности уопште. Зато ће она постати његов животни позив. Радиће и као ликовни и књижевни критичар, новинар, писаће песме, есеје, песме у прози, занимљиве огледе, приче, незавршене романе, драме у стиху, личне дневнике… и преводити са великом истанчаношћу Едгара Алана Поа.
Одлично је познавао сликарство и писао добре, занимљиве и често пророчки тачне уметничке критике.
Бодлер је често посећивао проститутке, и у том периоду се заразио гонорејом и сифилисом. На препоруку свог старијег брата Алфонса који је био судија, отишао је код апотекара познатог по третманима за полне болести. Неко време је живео са проститутком Саром, а и са својим братом, када је био у лошој финансијској ситуацији.
Од очуха је добијао ниске дневнице које је веома брзо трошио. Бодлер је почео да се задужује, углавном због куповине одеће. Његов очух је захтевао финансијске обрачуне и написао Алфонсу: “Дошао је тренутак да нешто учинимо и сачувамо Вашег брата од пропасти“. У нади да ће успети да га промени и направи човека од њега, очух га је послао на путовање у Индију 1841. године, уз надзор једног бившег морнаричког капетана. Бодлерова мајка је била тужна због његовог непримерног понашања.
Поочимов покушај да га доведе у ред слањем у Индију, није променио његов став. Опчињен егзотичном и заносном Индијом, његова поетска наклоност још више је бујала. Људи су у шали говорили да се из Индије вратио само са једном тамнопутом женом.
Његова осећања била су поремећена и како није успевао да их прикрије често их је стављао у први план. Његова расположења су се често мењала…
Чуло мириса водило га је ка мирисима трулежи, смрада… Није волео природне боје те је нпр. понекад косу бојио у зелено. Касније, када се осамосталио, стално је мењао место становања. У сваком стану у ком је боравио, иза себе је остављао ужас: гуштере, водене змије, неподношљив смрад… Понашао се као садиста, уживао је да разбије сва стакла сиромашног стаклара, није обраћао пажњу на његову муку, већ му је довикивао “улепшај живот“ и уживао у звуку разбијеног стакла. Разлог за тај хулигански чин било је то што је замерио стаклару, да његова стакла немају боју. Гурао га је грубо из зграде уз необуздани поклич: “Улепшати живот!“.
Бодлер је наследио огромно богатсво ( након смрти очуха 1857. године). Свуда је постао познат по свом расипништву, волео је да се лепо облачи – једноставне линије одела у црној боји и мали бели детаљи, али његово лепо, некад би било и одело за гиљотину…
Са лакоћом је потрошио новац (за неколико година) настављајући да живи као дужник. Трошио је превише новца и пре но што је постао богати наследник. Тражио је помоћ од мајке, излуђен чак покушава и да се убије али од тога одустаје. Неко време пре добијања наследства, живео је као бескућник.
Упоредо са садизмом, показивао се и као мизантроп, као зао човек, љубитељ проститутки које су биле изразито крупне, или патуљастог раста. Ређе се дешавало да се повуче у домен доброте и препусти искреној и дубокој молитви богу. Ипак, многа јутра провео је у молитви богу према којем има специфичан однос.
Своју болест, још више је подстицао узимањем опојних супстанци. Без њих му је било превише тешко и делирична стања су му много више пријала. Ипак, употреба таквих средстава имала је своје кобне последице. Сви раније испољавани симптоми болести, само су се увећали. Патио је од несанице, главобоље, несвестице, неиздржљивог немира…
Пред крај живота, болест (рана психичка оболелост, на коју су се касније надовезали сифилис и употреба јаких доза опијумских средстава) ће га довести у стање да више није могао да споји неколико речи. Била је то кобна судбина за неког ко је створио песничко дело са пуноћом и савршенством стихова, са јасном формом, читавом ризницом речи… Човек, којем је реч била једини живитни адут, последњих година живота остао је без њих. Живео је раздор и распадање своје психе и свога тела. Постепено је исчезавао са овог света…
Аутор је само једне збирке песама под именом “Цвеће зла“ (1857). Намеравао је да је посвети песнику којег је изузетно ценио – Теофилу Готјеу. На њој је радио десет година. Неке песме биле су пре тога објављиване у часописима. Већ назив збирке упућује на његов естетски став: уметност – лепо је зло и нема додирних тачака са моралом. На пиједастал он уздиже све пороке. Већ на старту, он ће читаоце упознати са оним што га чека у овој књизи:
Доброћудни, мирни читаоче,
Којем срце трезвеношћу бије,
Баци ову књигу, ведра није,
Из ње сјета и разврат се точе.

Бодлерове песме су стекле малобројну публику, али предмет песама је привукао пажњу јавности. Бодлеров утицај на друге уметнике је, како је изјавио Теодор де Банвил, био “огроман, простран, неочекивано помешан са дивљењем и са неким неописивим страхом и узнемиреношћу“. Флобер је био импресиониран и написао је Бодлеру: “Пронашли сте начин за обнављање романтике … Познато је да сте непопустљиви као мрамор и продорни као енглеска магла“.
Неке од главних тема његове збирке су биле секс и смрт, што се сматрало скандалозним. Такође је дотакнута и лезбијска љубав, туга, корупција у граду, изгубљена невиност, тешкоћа живљења и вино. У неким песмама се примећује сликовит приказ осећаја за мирисе како би се пробудио осећај носталгије за прошлост и интиму.
Неки критичари зову неке од песама “ремек-делима страсти, уметности и поезије“. Ј. Хабас је негативно прокоментарисао Бодлерову збирку: “Све оно што није скарадно, неразумљиво је, а све што се може разумети, распада се“. Тада је Бодлер одговорио на овај приговор у писму својој мајци: “Ви знате да сам увек сматрао да књижевност и уметност треба стварати независно од морала. За мене је довољна лепота и стилизована концепција”. Али у овој књизи, чији наслов (“Цвеће зла”) све говори, као што се види, сва лепота је мрачна и хладна. Збирка је настајала уз бес и стрпљење.
Књига је изазвала бес код људи. Бодлер је причао да је некада био престрављен ужасом који га надахњује. Рекао је: “Они ми све оспоравају, стваралачки дух, па чак и познавање француског језика. Не занимају ме речи тих имбецила, и знам да ће ова књига, са својим врлинама и недостацима, направити свој пут и спомен у књижевности, чак и поред најбољих песама већ добро познатих песника”.
Бодлер, његов издавач и штампач, успешно су процесуирани за стварање прекршаја против јавног морала. Бодлера су новчано казнили, али није био у затвору. Шест песама је било потиснуто, али су касније штампане (Брисел, 1866). Још једно издање збирке “Цвеће зла”, без тих песама, али уз значајне додатке, појавило се 1861. године. Виктор Иго му је написао: “Твоје цвеће зла сија и бљешти попут звезда … ја свом својом снагом поздрављам Ваш снажан дух“. Готово сто година касније, шест песама је поново било забрањено у Француској.

Постхумно су објављене његове песме у прози (1869.године) под називом “Сплин Париза”. Збирка је многима мање позната, али они који су је читали, сматрају је једнако вредним продужетком “Цвећа зла”, или чак и вреднијом.
Његов стил писања унео је новину у поезију, један је од првих песника симболизма који ће утицати на многе књижевнике. Често за његову форму писања кажу да је “елегантна”. Све на овом свету је субјективан симбол човекових идеја и осећања. У продубљеном поимању симбола увиђамо како је све у спрези, и како се у синтетичком ставу међусобно меша и ствара нова естетска слика света. За аутентичност приказивања он често користи стилску фигуру синестезију, (речима које припадају једном чулу, именују се друга нпр. звук има боју) и ономатопеју. Његов стих је морао бити музикалан па је тиме успешно предочавао нову мисао у поезији.
Мисао о којој говоре симболисти је оно што је за разум неухватљиво, али упрегнутим чулима која користе симболе као назнаке, јесте. Пренети дубину душе путоказима-симболима тако да и читалац осети сву спрегу песничког доживљаја и усваја је као своју, као своје ново богатсво о свету које је далеко али и тако блиско – задатак је који од себе захтева песник симболизма.
Бодлер је у томе ненадмашан. Андре Жид ће рећи како сви пролазе, а Бодлер остаје. И заиста, моћ његих песама урања у човека, одводи га тамо где је још више човек, тамо одакле се повратак означава као преображење.

У уметности зло, страшно и ружно, захваљујући њему, постају лепо. То је привилегија уметности – сматрао је Бодлер. Тако уметност ритмичношћу стиха производи благу радост. Сматрао је да морал умањује поетску снагу стиха.
У његовој заносној поезији, боја говори… хаотичне сензације, воде поетску реч.

Бодлерова муза, била је глумица и плесачица Жана Дивал, француско-афричког порекла. Њихова веза трајала је око две деценије. После мајке, њу је највише волео. И она је била склона пороцима… За њу кажу да је била жена грубе лепоте, са животињским страстима, без части…
1864. године Бодлер одлази у Белгију и пише памфлете против француске буржоазије. Дружи се са Игоом који је због политичких разлога напустио Француску. Бодлерови новинарски покушаји нису били нарочито успешни, а болест га враћа у Париз.
Бодлер нам својом поезијом поручује да попут њега треба бежати од учмале свакодневнице и непрекидно се опијати (вином, песмом…). Јер, свакодневница је досадна, лажна, гњила… Суочени са стварношћу видимо превише зла и порока који се прикривају… Бодлер их извлачи на светло дана, славећи зло и порок у уметности, јер само ту могу бити лепи. Живот је суморан, смрт нас стално вуче за рукав…
Ту и такву истину Бодлер је обожавао. Чезнуо је за још више мириса трулежи, распадања, желео да буде још ближе неумитној смрти – кад већ не постоји начин да од времена побегнемо…
Умро је 31.августа 1867.године. Сахрањен је у истј гробници са очухом и мајком на гробљу Монпарнас.

Бодлерова поезија, попут његових албатроса из песме “Албатрос”, стално покушава побећи од оних, који се ругају онима који знају да лете.
С’ Бодлеровим песмама у глави, лети се пространом пучином без страха…Што даље од “гњилих мочвара”…

Својом песмом “Везе” дао је својеврсну, фасцинантну песму-дефиницију поезије:

ВЕЗЕ

Природа је храм где мутне речи слећу
Са стубова живих понекад, а доле
Ко кроз шуму иде човек кроз симболе
Што га путем присним погледима срећу.
Ко одјеци дуги што даљем се своде
У јединство мрачно и дубоко што је
Огромно ко ноћ и као светлост, боје
Мириси и звуци разговоре воде.
Неки су мириси ко пут дечја свежи,
Зелени ко поља, благи ко обоје,
-Други искварени, победнички, тежи,
Што у бескрај простирање своје,
Као амбра, мошус, тамјан, раскош њуха
Који пева занос чула нам и духа.

АЛБАТРОС

Докони морнари од забаве лове
често албатросе, силне морске птице,
на путу немарне, тихе пратилице
ладја схто над љутим вртлозима плове.
На даске од крова спусте их спутане.
Краљеви азура, невешти, збуњени,
белим и огромним крилима скуњени
машу к’о веслима на обадве стране.
Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан,
крилати се путник бори с оковима;
с луле један морнар дува му дим гадан
у кљун, други му се руга скоковима.
Том кнезу облака и песник је сличан;
он се с буром дружи, муњом поји очи,
али на тлу спутан и земљи невичан,
дивовска му крила сметају да крочи.

НЕПРИЈАТЕЉ

Младост ми је била мрачна непогода
Који само каткад сунце блеском проби,
И у мојој машти сад је мало плода,
Кад након олује оста у грдоби.
Ево већ се јесен мојих мисли шуља;
Сад ашов и гробље тражим, ради труда
Да изравним земљу плавну, пуну муља,
Где ко реке грдне јаме зјапе свуда.
Но да ли ће цвеће ново које сањам
До мистичне хране животне да дође?
Кореном у земљу пусту да урања,
О боли! То време живот једе, мрви
И душман мрачни што нам срца глође
Расте снажан млазом истекле нам крви.

АЛЕГОРИЈА

Прелепа, голих рамена, пушта власи
до руба чаше, да их вино кваси.
Канџе љубави, отров, сплетке глупе
склизну са гранитне јој коже, и отупе.

Смеје се смрти, разврату се руга,
тим злотворима, чија рука груба
иако све чачка, никад не би смела
да оспори славу њеног чврстог тела.

Гази ко богиња, спава ко султанија;
с уживању је од паше оданија,
руке јој пуне дојки, оком зове
у широк загрљај све људске синове.

Добро зна та дева јалова, несвета
а ипак потребна за опстанак света
да лепота тела дар је врховити,
па за сваку гадост опрост ће добити.

Појма не има о чистилишту, ни рају,
па кад у ноћ црну урони на крају,
гледаће, ко новорођенче кад крочи,
без мржње, без кајања, смрт право у очи.

БЕАТРИЧЕ

У неком пепељастом сажганом крају голом,
док једнога се дана природи јадах с болом,
и док сам лутајући без циља икаквога
оштрио каму мисли тоцилом срца свога,
видех у само подне некакав црн, натуштен
и буроносан облак на мојој глави стуштен,
а пороцних духова на њему цело стадо,
злурадих патуљака што свуд се плету радо.
Почеше хладно да ме са свију страна мере
и ко свет пред будалом зачух како се цере
и ћућоре, све разне знаке размењујући
и све очима један другом намигујући:

“Гледајте натенане: карикатура права,
та сенка Хамлетово држање подржава,
поглед му неодлучан, а коса расчупана.
Није л гледати тужно овога бонвивана,
тог најуреног глумца, хуљу, пајаца, лолу,
који, јер уме вешто да игра своју ролу
жели привући песми својих болова копце
и потоке и цвецће и орлове и попце,
па чак и нама који све то смислимо давно,
те познате тираде рецитовати јавно?“

Ја сам могао (јер је мој понос као планина
виша но облак, дуси и цела дрека њина)
просто на другу страну да скренем поглед горди
да само не приметих у похотној тој хорди-
злочин од кога сунце не скрену са свога тока
краљицу мога срца, несравњивога ока,
како се с њима смеје мом мрачном јадовању
и продаје се њином прљавом миловању.

ОНА СВА

Кад јутрос, једва кријући злобу
и у клопку ме наводећи,
Демон у моју уђе собу,
упита: “Да ли ми можеш рећи

шта је од свију лепих ствари
којим је око засењено,
од црних ил’ румених чари
што чине љупко тело њено,

најслађе?“ – Али душа рече
Гнуснику: “Сваки део греје
исто, из сваког мелем тече
и подједнако драго све је.“

Не знам кад ме очарава,
шта посебно ме ту привлачи.
Она ме као ноћ стишава
и као Освит на ме зрачи;

И сагласје је превелико
што њеним лепим телом влада
да обујмити може ико
све састојке тог дивног склада.

Преображај ме тајни плени,
сва чула се у једно слише!
Музика струји дахом њеним,
као што њезин глас мирише!

DE PROFUNDIS CLAMAVI
(Из дубине крикнух)

Смилуј се, једина, о Ти коју волим,
вапим из понора, куд се душа скрха;
Свет је црн, а видик зазидан до врха,
и мрак је испуњен страхотама голим;

По шест месеци се хладно сунце цери,
а других шест покрива ноћ дуга;
Тло је голо попут поларнога круга;
– Ни шуме, ни воде, ни травке, ни звери!

Већа се грозота замислити не да
од хладнога сунца што сија из леда,
и од ноћи сличне исконском Хаосу;

Завидим и гадним зверима, ако су
утонула у сан без сутра и јуче:
Конац времена се тако споро суче!

Шарл Пјер Бодлер
Поделите:

Оставите одговор