Рабиндранат Тагоре је био индијски књижевник, драматург и филозоф.
Тагоре је био најмлађи син (седмо дете) хиндуистичког филозофа и верског мистика Девендранаха. Задивљен природом и њеним детаљима, своје прве песме написао је у својој осмој години. До седамнаесте године живота образовао се код куће, када је на очево инсистирање отишао у Енглеску да би студирао права. Студије у Енглеској није довршио, већ се вратио у Индију и определио за књижевност. Током боравка у Лондону Рабиндранат Тагоре објавио је своје прве две збирке песама – „Вечерње песме“ и „Јутарње песме“.
Као књижевник веома рано постиже успех у Индији. Након што су му песме преведене, врло брзо постаје прихваћен и познат широм света. За цео свет Тагоре представља глас индијског културног наслеђа, док у Индији, а поготово у родном Бенгалу, представља живу институцију.
Рабиндранат Тагоре је с времена на време учествовао у Индијском националном покрету, и био је веома близак пријатељ са Гандијем – политичким оцем савремене Индије.

Године 1913. Тагоре добија Нобелову награду за књижевност за збирку песама „Гитанџали“, и био је први азијски књижевник који је добио ово признање. Ову збирку песама је написао 1910. у Бенгалу, а две године касније она је издата и у Лондону, преведена на енглески језик.
Британска влада га је 1915. године прогласила за витеза. Међутим, након масакра у Амрицару 1919. године, он се те титуле одрекао, у знак протеста према британској политици у Индији.
На свом пропутовању кроз Европу, Тагоре је новембра 1926. године посетио Србију (Београд) и Хрватску (Загреб). Његов долазак привукао је велику медијску пажњу.

Рабиндранат Тагоре је написао више од 1000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2000 песама, велики број есеја и друге прозе. Његова поезија се одликује једноставношћу емоција, есеји јачином мисли, а романи друштвеном свешћу. Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Сам је преводио своју лирску поезију на енглески језик. Најзначајнија дела су му збирке песама „Градинар“ и „Гитанџали“, а од романа „Бродолом“. Тагоре је такође писао и приче, романе, позоришне комаде, есеје, мјузикле, путописе и мемоаре. Бавио се и сликањем и компоновањем. Написао је речи индијске националне химне.

„Градинар“ је избор од осамдесет и пет љубавних песама у прози, сачињен и објављен 1912. године. У средишту Тагориног певања је жена и љубав – жена као стварност и као сан и чежња.
Збирка „Гитањали“, што у преводу значи песме даровнице, садржи песме које је Тагоре испевао након женине и кћеркине смрти, након десетогодишњег раздобља писања бујне љубавне лирике.
Рабиндранат Тагоре умро је у свом родном граду 7. августа 1941. године.

„Чезнем да ти кажем“ („Градинар“ 41.)

Чезнем да ти кажем
најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем,
страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи
и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам бол свој,
страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнам да ти кажем
најверније речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем,
страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину,
и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп,
страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да употребим
најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем,
страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато ти дајем ружна имена
и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, бојећи се
да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим мирно поред тебе;
али се не усуђујем,
јер би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако,
и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол,
страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да те оставим заувек;
али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу
и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију
чине да је бол вечито свеж.

„Ако ме никад не будеш позвала“

Кад мојих стопала више не буде
у прашини пута овога,
и скела буде редовно пловила без мене,
кад будем купио и продао последњи пут,
и мојим одласцима на пијацу у зору
и враћању кући у сутоне буде дошао крај,
шта ако ме се не будеш сећала,
ако ме никада не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Када прах буде прекрио струне мог инструмента,
и гуштери се по мом довратку буду верали,
када врт мој аскетско рухо одене
спреман за пустињу,
а коров закрили воду у мом бунару,
шта ако ме се не будеш сећала,
ако ме никада не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Музика неће ћутати у флаути живота,
а сати ће тећи непрекидно брујећи.
Скеле ће бити пуне, као данас што су,
људи који желе на другу страну да пређу.
Говеда ће пасти, говедари ће се играти на ливадама.
А шта ако ме се не будеш сетила,
ако ме никад не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Али ко каже да мене неће бити тога јутра?
Ја ћу се играти у свим играма оних што живе.
Имаћу нова имена
и друге руке да љубављу ме вежу,
јер ја у свим временима постојим
и вечито ћу се на сунцу кретати.
Шта онда ако ме се не сетиш,
ако ме никад не позовеш
подижући поглед ка звездама?

Изостави моје име из поклона
ако ти је оно бреме,
али сачувај моју песму.

Поделите:

Оставите одговор