Мехмед Меша Селимовић је био истакнути српски и југословенски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. века.
Много се полемисало и још увек понеки полемишу о националној припадности Меше Селимовића и томе да ли је он српски, или муслимански писац. Дилему је још давно разрешио сам Меша.
У својој књизи „Пријатељи“ Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестаменталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности, из 1976.
Селимовић пише:
„Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције ‘Српска књижевност у сто књига’, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком. „
Меша Селимовић је рођен 26. априла 1910. године у Тузли. Његови ближи преци су се доселили из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.
У родном граду завршио је основну школу и гимназију. 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“.
1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.
Био је биран за: председника Савеза књижевника Југославије, био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971), редовни члан АНУБиХ и САНУ.
Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: НИН-ова награда (1967), Горанова награда (1967), Његошева награда (1967), Двадесетседмојулска СРБиХ, награда АВНОЈ-а, итд.
После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета“ (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине“ (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља“ (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина“ (1965).
Његов роман „Дервиш и смрт“ (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка.
Дарка је била његова велика љубав, због које је оставио своју жену и дете.
Колико је Меша Селимовић био посвећен својој другој жени Дарки, најбоље осликава посвета написана њој у књизи „Дервиш и смрт“:
– Кад бих умео да напишем најлепшу књигу на свету, посветио бих је својој жени Дарки. Овако ћу засвагда остати дужник њеној племенитости и љубави. И све што могу, то је да са захвалношћу поменем њено име на почетку ове приче, која, као и све друге, говори о тражењу среће – написао је цењени писац.
Након II светског рата Меша је дошао у Београд да живи и ради на значајној функцији. Иако је био ожењен човек, Меша се након сусрета са Дарославом Дарком Божић заљубљује тако и толико да не може да замисли свој живот без ње. Касније ће изјавити да није погрешио, или да је добро проценио – осетио је да је реч о правој љубави. Да би остварио свој сан да буде са њом, морао је напустити супругу Десанку и мало дете.
У браку са Десанком није био срећан. Иако му је било тешко да јој саопшти то да жели да се разведе, ношен својим сном, саопштио јој је своју одлуку једне вечери и одмах изашао из куће. Она га је пратила у кућној хаљини, упркос јакој киши, сва збуњена, изненађена, повређена, очајна. Гласно га је дозивала и молила да се врати. Није се окретао, већ је наставио да хода брже, не гледајући куда иде, газећи и по смрдљивом блату сметлишта… Био је сав мокар од кише и прања на чесми од смрдљивог блата…
Ходао је по мраку од Трга Републике до Карабурме са мучнином и кривицом што је морао да повреди Десанку којој никако није могао да помогне, али уједно и са страхом да га тако прљавог и узнемиреног Дарка не одбије, да у њој не изазове гађење.
Дарка га је дочекала разнежено, као да је био “намирисан најскупљим мирисима”. Понашала се са потпуним разумевањем ношена сопственом љубављу према њему. Ту прву ноћ њиховог доживотног заједничког живота, умирила је и претворила у лепоту, разумевање и подршку коју само љубавници могу једно другом да дарују.
– Прала ме је, чистила и пеглала до јутра, док сам ја, окупан, спавао – испричао је Меша.
Те тешке ноћи Меши је био потребан сан, а она га је спремала за нови радни дан и нови – заједнички живот.
Нису чекали да се оконча развод. Сваки дан раздвојеног живота сматрали су изгубљеном вечношћу. Меша је био свестан да руши морални кодекс којег мора да се придржава као комуниста. Осим ванбрачне заједнице, спорно је било и то, што је Дарка била кћерка генерала краљеве војске и удата за човека којем се као војнику краљеве војске у рату изгубио сваки траг.
Пустио је да се ствари дешавају спонтано, иако је обавестио једног члана партије о својој ситуацији. Супруга Десанка га је тужила због ванбрачне заједнице са женом буржоаског порекла. На партијском састанку, где се расправљало о његовом случају, постављали су му понижавајућа питања на која није хтео да одговара. Демонстративно је напустио састанак уз изјаву да неће дозволити да га понижавају.
Исход је био јасан: искључен је из комунистичке партије, а самим тим постао је непожељан на било ком радном месту. Даљи живот у Београду био је немогућ. Меша је потражио посао у Сарајеву, и добио га, па су Дарка и он кренули према Сарајеву са нешто мало новца и стварима из Даркиног стана.
Одлазећи, Дарка је изгубила право на стан. Није се бунила. Било јој је, као и Меши, довољно да су заједно. Нису се бојали ни неизвесности, срећно су путовали пругом Београд – Сарајево са мало хлеба и качкаваља. Дарка је нешто пре тога била болесна, па је на пут кренула са свега 39 кг. Љубав, нежност њихових загрљаја, погледа и приче учинили су да ово путовање доживе као малу чаролију у којој постоји безбрижност и лепота живота.
Љубав је била јача од сурове стварности. О њој нису могли ни да размишљају. Занос вредан дивљења…
Њихов даљи заједнички живот у Сарајеву био је тежак, живели су често у оскудици, Меша је добијао и губио професорско место без икаквих разложних објашњења. Ипак, Меша је свестан да такво опхођење према њему почива на зависти, његовом пореклу… није поклекао, јер је уз себе имао љубав. Она је била његов “добри дух”.
Дарка је за њега и њихову породицу (добили су две кћерке) одлазила да продаје ствари из куће како би преживели, подржавала га у писању кад би се за то стекли услови, прва читала његове исписане редове… непрекидно је била крај њега и уз њега…
– Да она није била поред мене у животу, не бих урадио ни дјелић оног што сам урадио. У њеном слабом телу лепог лица била је толика снага воље и толико храбрости, да ме је увек запрепашћивала: она ме бранила од невоља живота, штитила од његових грубости, храбрила кад ми је било тешко пред тешкоћама писања, веровала у мене кад су сви сумњали, усмеравала ме својом фантастичном интуицијом, моју тврдоћу кориговала својом мекоћом, хранила ме својом љубављу…
– Без ње бих сигурно био ситни професор или средњи политички руководилац (ни то не би била никаква трагедија, констатујем само чињенице).
Срећом, дошло је време када је Меша остварио књижевне успехе, добијао награде… Заједно су поделили и добро и зло. Њихова љубав давала им је снагу и осећање среће, ма у каквим околностима живели.
Након његове смрти Дарка је наставила да штити његову заоставштину од злоупотреба.
Меша је рекао како је увек захваљивао својој судбини што га је даровала таквим човеком као што је Дарка. Својом љубављу, Дарка је посведочила исто: “Хвала судбини што ми је подарила таквог човека као што је Меша“.
Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша Селимовић романом „Дервиш и смрт“ кандидује за Нобелову награду за књижевност. Није је добио, али су уследили романи „Тврђава“ (1970) и роман „Острво“ (1974). „Тврђава“ нас враћа у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и „Тврђава“ је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.
Након романа „Острво“, који обрађује теме из савременог живота, следе дела: „Дјевојка црвене косе“, „Писци, мишљења и разговори“, „За и против Вука“, „Круг“ и „Сјећања“. Ово последње дело је аутобиографско. У њему Меша описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.

ДЕРВИШ И СМРТ (одломци и цитати)

“Кад бих умио да напишем најљепшу књигу на свијету, посветио бих је својој жени Дарки. Овако ћу засвагда остати дужник њеној племенитости и љубави. И све што могу, то је да са захвалношћу поменем њено име на почетку ове приче, која, као и све друге, говори о тражењу среће. “ (Писац)
. . .
…“Име ми је Ахмед Нурудин, дали су ми га и узео сам понуђено, с поносом, а сад мислим о њему, послије дугог низа година што су прирасле уза ме као кожа, с чуђењем и понекад с подсмијехом, јер свјетло вјере то је охолост коју нисам ни осјећао а сад је се помало и стидим.
Какво сам ја свјетло? Чиме сам просвијетљен? Знањем? Вишом поуком? Чистим срцем? Правим путем? Несумњањем? Све је дошло у питање, и сада сам само Ахмед, ни шејх ни Нурудин. Све спада с мене, као хаљина, као оклоп, и остаје оно што је било прије свега, гола кожа и го човјек.
Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља а већ стар да их остварује. Тада се у свакоме гасе немири, да би постао јак навиком и стеченом сигурношћу у немоћи што долази. А ја тек чиним што је требало учинити давно, у бујном цвјетању тијела, кад су сви безбројни путеви добри, а све заблуде корисне колико и истине. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно. Јер тридесет година је младост, то сад мислим, кад сам се неповратно удаљио од ње, младост која се ничега не боји, па ни себе“.

…“Гдје си, Исхаче, одметниче, да ли си икад и постојао? Грдна си варка, златна птицо!
У другој соби бдије хафиз Мухамед, можда је сазнао и чека да га позовем или да му дођем, пушта ме да посвршавам рачуне са собом и да измолим од Бога милост. Сигурно плаче немоћним старачким сузама над тугом овога свијета. Он жали све људе. Не воли их на један начин, ја на други. Зато смо усамљени.
А можда би мене пожалио посебно, можда би ме издвојио из тог општег јада, и прихватио ме као посљедњи човјек посљедњег човјека.
Да му кажем: сам сам, хафиз-Мухамеде, сам и тужан, пружи ми руку и само за час буди ми пријатељ, отац, син, драг човјек чија ме близина радује, пусти ме да заплачем на твојим усахлим прсима, заплачи и ти, због мене, не због свих људи, задржи ми свој влажни длан на тјемену, кратко ће трајати, а потребно ми је; кратко, јер ево већ први пијетлови пјевају.
Први пијетлови! Пакосни трубачи, подстичу вријеме, мамузају га да се не успава, пожурују несреће, дижу их са њихових легала, да нас сачекају, накостријешене. Умукните, пијетлови, стани вријеме!
Да ли да вичем у ноћ, да сазивам људе, да тражим помоћ?
Узалуд. Пијетлови су немилосрдни, већ дижу узбуну.
Сједим на кољенима, слушам. У тишини собе, негдје из зида, из стропа, из невидљивог простора куца кудрет-сат, незаустављив ход судбине.
Потапа ме страх, као вода.
Живи ништа не знају. Поучите ме, мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса. Јер, смрт је бесмисао, као и живот.
Позивам за свједока мастионицу и перо и оно што се пером пише,
Позивам за свједока несигурну таму сумрака и ноћ и све што она оживи,
Позивам за свједока мјесец кад наједра и зору кад забијели,
Позивам за свједока судњи дан, и душу што сама себе кори,
Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега – даје сваки човјек увијек на губитку.
Својом руком написао Хасан, син Алијин:
Нисам знао да је био толико несрећан.
Мир његовој намученој души! “

…“Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог. “
. . .
…“Увијек сам сматрао да је пријатељ човјек који и сам жели ослонац, полутина која тражи допуну, несигуран у себе, помало смољав, нужно досадан, мада драг, јер изанда, као жена. А он је цјелац, увијек свјеж и увијек друкчији, паметан, смион, немиран, сигуран у свему што је предузимао. Ништа му нисам могао ни додати ни одузети, и без мене и са мном био је оно што је, и ја му нисам био потребан. А опет се нисам осјећао нижим. Питао сам га једном, како то да је баш мени поклонио своје пријатељство. Пријатељство се не бира, рекао је, оно бива, ко зна због чега, као љубав. А ништа ја нисам теби поклонио, већ себи. Поштујем људе који и у несрећи остану племенити. “
. . .
…“Лијепа ријеч је као лијепо стабло, коријен му је дубоко у земљи, а гране се под небо уздижу. “
. . .
… “Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов. Не знам шта ће бити забиљежено, али ће у кукама слова остати нешто од онога што је бивало у мени, па се више неће губити у ковитлацима магле, као да није ни било, или да не знам шта је било. Тако ћу моћи да видим себе какав постајем, то чудо које не познајем, а чини ми се да је чудо што увијек нисам био оно што сам сад. Свјестан сам да пишем заплетено, рука ми дрхти због одплитања што ми предстоји, због суђења које отпочињем, а све сам ја на том суђењу, и судија и свједок и тужени. Све ћу бити поштено колико могу, колико ико може, јер почињем да сумњам да су искреност и поштење исто, искреност је увјереност да говоримо истину (а ко у то може бити увјерен?), а поштења има много, и не слажу се међу собом. “
. . .
…“Рекох чудну ријеч: побуна. И зауставих перо над равним ретком у ком је остала утиснута једна недоумица, прелако изречена. Први пут сам тако назвао своју муку, а никад раније нисам о њој мислио, нисам је звао тим именом. Одакле је дошла опасна ријеч? И је ли само ријеч? Упитао сам се, не би ли било боље прекинути ово писање, да све не буде теже него што јест. Јер ако оно необјашњивим путевима извлачи из мене чак и што нисам хтио да кажем, што није била моја мисао, или је моја непозната мисао што се скривала у мраку мене, уловљена узбуђењем, осјећањем које ме више не слуша, ако је све то тако, онда је писање немилосрдно исљеђење, шејтански посао, и можда би најбоље било сломити тршчано перо пажљиво зарезано на врху, просути дивит на камену плочу пред текијом, нека ме црном мрљом подсјећа да се никад више не прихватим магије што буди зле духове. Побуна! Је ли то само ријеч, или је мисао? Ако је мисао, онда је моја мисао, или моја заблуда. Ако је заблуда, тешко мени; ако је истина, тешко мени још више. “
. . .
…“Живимо на земљи само један дан, или мање. Дај ми снаге да опростим. Јер, ко опрости, он је највећи. А знам, заборавити не могу. “
. . .
… “А ми нисмо ничији, увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Зар је онда чудо што смо сиромашни? Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесрећнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути а неприхваћени, страни свакоме, и онима чији смо род, и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђу свијетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје, као на гребену. Сила нам је досадила, и од невоље смо створили врлину: постали смо племенити из пркоса. “
. . .
… “Шта се то одједном деси, који се то камен из темеља измакне па све почне да се руши и одроњава? Живот је изгледао чврста зиданица, ниједна пукотина се није видјела, а изненадан потрес, бесмислен и нескривљен, порушио је поносну зиданицу као да је од пијеска.
С брда, из циганске махале, што се повукла у вис и на крај, заглушно је ударао бубањ и пиштала зурна, ђурђевско весеље се сручивало на касабу као пљусак, непрестано, никуд се од њега није могло побјећи. Будале, мислио сам несабрано, јучерашњом срџбом. Они и не знају да има важнијих ствари на свијету.
Али моја љутина није била врела као синоћ. Није била ни љутина, већ увријеђеност. То лудо весеље је сметња и неправда, моја брига је отежана њиме. Сав сам се претворио у њу, постала је мој свијет и мој живот, ништа изван ње не постоји. Несавладиво је тешко све што сам могао да учиним, личило је на преступ или на прве кораке у животу. А морао сам, због себе, брат сам му, због њега, брат ми је, и не бих тражио други ни бољи разлог изван тог уобичајеног што лијепо звучи и објашњава се сам собом, да није било овог немира у мени, овог неспокојства пуног црне слутње, што ме нагонило да зеленом срџбом мислим на затвореног брата: зашто ми је то учинио. У почетку сам покушавао да се одбраним од те себичне мисли. Није лијепо, говорио сам сам себи, што његову невољу сматраш само својом несрећом, он је крв твоје крви, треба да му помогнеш, не мислећи на себе. Тако би било љепше, могао бих да будем поносан на своју племениту мисао, али нисам успијевао да одстраним бригу о себи. И одговарао сам својој немоћној чистој мисли: да, брат ми је, али баш зато је тешко, и на мене је бацио сјенку. Људи су ме гледали подозриво, подсмјешљиво или сажаљиво, неки су окретали главу да нам се погледи не сретну. Увјеравао сам сам себе: то је немогуће, само ти се чини, свако зна да поступак твога брата није твој, ма какав да је.
Али узалуд, погледи људи нису као раније. Тешко их је издржати, непрестано подсјећају на оно што бих хтио да не знају. Безуспјешно настојиш да останеш чист и слободан, неко твој ће ти загорчати живот. “
. . .
… “Држало ме то мутно расположење и кад сам изашао на сокак, у сив кишни дан, прошаран мокрим пахуљицама снијега, стијешњен гомилом црних облака што су поклопили свијет. Вјетар је хујао кроза ме, био сам пуста шпиља.
Како се лијечи празно срце, Исхаче, приказо, што се увијек наново измишља моја немоћ? “.
. . .
… “Човјек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно мјесто, човјек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосјести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човјек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промијени мјесто и наметнуте услове. “
. . .
… “Цијеним нова пријатељства, она су љубав која нам је увијек потребна, али стара пријатељства су више него љубав, јер су дио нас самих. “
. . .
… “Сад сам схватио: то је пријатељство, љубав према другоме. Све друго може да превари, то не може. Све друго може да измакне и остави нас пусте, то не може, јер зависи од нас. Не могу да му кажем: буди ми пријатељ. Али могу да кажем: бићу ти пријатељ. “
. . .

ТВРЂАВА (одломци и цитати)

“Побуне су трајале кратко, толико кратко, да их није вриједило ни дизати. Поготову што сам знао, ма колико био љут, да ми ништа не може замијенити њу, овакву каква је, ускогруду у својој љубави, нетрпељиву према свему што би јој могло узети ма и дјелић мене, њене својине. И брзо сам се, из траљаве побуне и тобожње жеље за слободом, враћао у чврсту тврђаву њене љубави, као смирени бјегунац који није ни одмицао далеко од капије.
Живот нам није наклоњен, и сами стварамо своју малу заједницу, свој космос, у којем намирујемо једно другоме све што нам недостаје.
Кад сам био угрожен, мислио сам само на њу, храбрећи се њеним присуством. Кад ми је било тешко, помињао сам њено име као у молитви, налазећи олакшање. Кад осјетим радост, трчим да је подијелим с њом, захвалан јој, као да ми је она дарује. Добар је човјек, и лијепа жена, али оно што је само за мене, то сам сам створио. Чак и да је имала великих мана, ја их не бих знао. Потребна ми је савршена, и не могу допустити да то не буде.
Дао сам јој све што нисам нашао у животу, а без чега не могу.
Чак се и умањујем пред њом, да би она била већа, и ја помоћу ње. Богато је дарујем, да бих могао да узмем. Ја сам осујећен, она је остварена, и тако сам обештећен. Она ми намирује изгубљено, и добијам више него што сам желио да имам. Моје жеље су биле магловите и расуте, сад су сакупљене у једном имену, у једном лику, стварнијем и љепшем од маште.
Њој признајем све што ја нисам, а опет ништа не губим, одричући се. Немоћан пред људима и слаб пред свијетом, значајан сам пред својом творевином, вреднијом од њих. Неспокојан пред несигурношћу свега, сигуран сам пред љубављу, која се ствара сама из себе, јер је потреба, претворена у осјећање. Љубав је жртва и насиље, нуди и захтијева, моли и грди. Ова жена, цио мој свијет, потребна ми је да јој се дивим и да над њом осјетим своју моћ.
Створио сам је као дивљак свога кумира, да му стоји изнад пећинске ватре, заштита од грома, непријатеља, звијери, људи, неба, самоће, да тражи од њега обичне ствари али да захтијева и немогуће, да осјећа одушевљење али и огорчење, да се захваљује и да грди, увијек свјестан да би му без њега страхови били претешки, наде без коријена, радости без трајања.
Због ње, искључиве, и људи су ми постали ближи.”

…“Могу да мислим шта год хоћу, учинити не могу ништа. У данашњем свијету остају нам само двије могућности, прилагођавање или властита жртва. Борити се не можеш, кад би и хтио, онемогућиће те на првом кораку, при првој ријечи, и то је самоубиство, без дејства, без смисла, без имена и успомена. Немаш могућности да кажеш оно што ти је на срцу, па да послије и страдаш! Премлатиће те да не проговориш, да иза тебе остане срамота или ћутање.“…

…“постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије људи се некако могу излијечити, од треће никако. Власт је највећи порок. Због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је, као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени не представљају ништа; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћ безгранична. Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина…“

…“Искуство ме научило да оно што се не може објаснити самоме себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути неким дјелом слике који се наметне, тешко изречивим осјећањем, јер се скрива пред муком сазнавања и бјежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је неопходна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негдје у теби, и ловиш је, њу или њену сјенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата. Слушалац је бабица у тешком порођају ријечи. Или нешто још важније. Ако тај други жели да разумије.“

…“Што има више светих склоништа иза којих се људи крију, све је више простора за људско зло. Човјек увијек измисли разлог изван себе, да би се ослободио одговорности и кривице. То је подстицај за заједничку неодговорност. Тешко човјечанству док је тако.“…
….
…“Живот народа је глад, крв, биједа, мучно таворење на својој земљи и глупо умирање на туђој.“…
….
…“Улизице то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност.“…

…“За свакога имам разумјевања осим за своје најближе ,сматрам да ми њихова вјерност природно припада као властита кожа.“…

…“Човјек је непоправљив и најчешће лаже сам себи.“…

…“Љубав је ипак јача од свега.“…

…“Кад би старији имали воље и времена да посвете мало пажње дјеци и омладини, везали би их за себе тврдом љубављу и лакше би их усмјеравали: вјеровали би им на љубав и стављали би се под заштиту њихова повјерења. На жалост старији немају ни воље ни времена и испуштају шансу да лако утичу на младе.“…

…“Најгоре је када људи ћуте, када се не објасне па свака сумња има права на живот. И моја и твоја.“…

…“А смрт није тако страшна, видио сам толике људе кад умиру, само чвршће заспе и не буде се. Страшан је страх од смрти, али кад видиш шта је то, кад дигнеш руке од жеље да будеш Бог и задовољиш се да будеш смртни човјек све дође на своје мјесто, и мирно чекаш као и сан и није ти жао што се сутра нећеш пробудити.“…

…“Незадовољство је као звијер. Немоћна кад се роди, страшна кад ојача.“…

…“Не могу да причам шта је било у Хоћиму, у далекој земљи руској. Не зато што не памтим, већ што нећу. Не вриједи причати о страшном убијању, о људском страху, о звијерствима и једних и других, не би требало памтити, ни жалити, ни славити. Најбоље је заборавити, да умре људско сјећање на све што је ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети.“…

„… криви смо ми, сви. Кадија има право. Само кадија не каже зашто смо криви. Зато што нам је свеједно, ништа нас се не тиче осим нас самих, сувише мислимо на своју корист и на добра овог свијета. Чудимо се што нам нико ништа није рекао, што су га људи крили. А ја се видите, не чудим. Зашто би нам рекли? Какве ми везе с народом имамо? Мало, и све мање. Граница се успоставља између нас и народа, преко границе шаљемо само пандуре. Ово није једна држава, ми стварамо своју, народ своју. Између тих двију држава нема много пријатељских односа. И не кривицом народа. Кривица је у нама, нашој охолости, себичности, безобзирности, у хиљаду глупих навика без којих не можемо замислити живот. Једино себи задржавамо право да мислимо, да указујемо на пут којим треба ићи, да одређујемо кривице и казне. А Кур’ан каже: Све рјешавајте заједно, у договору! Ми смо изневјерили Кур’ан. Изневјерили смо и обичну памет, јер се не трудимо да добро урадимо оно што смо прогласили својим правом. Рђаво мислимо, јер смо издвојени, показујемо правац пут непроходних трњака а не пут широких џада, неправедно одређујемо казне а још неправедније кривице. Ето зашто је један бунтовник могао говорити људима толико времена а да ми то не знамо. Народ га је сакрио, зар вам није јасно? А ми сад тражимо још већу строгост, захтијевамо безобзирнију суровост, хоћемо страхом да уведемо ред. Је ли то икоме досад успјело? Јесте ли кадгод помислили, по чему ће нас народ запамтити? По страху који сијемо? По безобзирности којом се бранимо? По тешком животу о којем се не бринемо? По празним ријечимо које просипамо? Такмичили сте се овдје ко ће тежу пријетњу изрећи, ко ће црње насиље тражити, ко ће строжи закон предложити. А нико не помисли на наше грешке, нико не помену дубље разлоге наших невоља, нико се не зачуди што оваквих појава није било и раније, што их није било више.“

…“ Ни хаљину не ваља крпити, а камоли љубав. Боље је отићи.
– Ти би отишла?
– Отишла бих.
– Зато што ме не волиш?
– Зато што те волим.“…

…“Њега су тукли за лажне бакрењаке, мене за истините ријечи“…

ОСТРВО (одломци)

…“Шта се то десило с расистичким узурпацијама права која су људи себи присвојили – да на земљи прогласе своју апсолутну превласт над животињама? Они су од њих учинили своје робове. Коњу човјечанство има да захвали за сав напредак. Крави за исхрану.
А ипак их то није спасило покоља.
Човјек је самовољно одредио да има права да се храни животињским месом, и читава једна врста је осуђена на погибију и на жалостан живот по милости људској.
Само зато што животиње немају снаге да се супротставе, што не могу да уложе протест, што нису способне да се удруже и крену против заједничког непријатеља – човјека.
Какав би то рат и покољ био кад би се све животиње окренуле против људи! Све животиње! Мачке, пси, коњи, краве, волови, овце, дивље звијери, птице, водоземци, бубе, гуштери, змије!
Никакав свјетски рат, никаква свјетска катаклизма не би били равни том покољу људског рода.
И нико не би имао право да дигне глас побуне, јер би то била освета за хиљаде година сурове власти човјекове над потпуно обесправљеним животињама.
Чак су та природна права толико обезвријеђена да би био презриво исмијан свако ко би само упитао људе: с којим правом осуђујете на смрт и понижење читаву једну врсту?
Зар зато што не припада љуској раси?
Зар зато што живи с другачијим облицима свијести?
Зар зато што не говори као ми?
У ствари, огријешивши се тако о правду у цјелини, људи никад неће бити у могућности да остваре свој дуго жуђени хуманитет, јер је он цјеловит: свака неправда га руши у потпуности. Требало би сачувати ту ма чију слободу, створити од ње институцију, у интересу самих људи, њиховог морала и њихове људске цјеловитости. „

„Не знам хоћеш ли ми вјеровати, али ако би ми неко понудио да живим вјечно, не бих пристао. Прво, уморио сам се и од овога што сам до сада живио, а како бих се тек уморио кад бих знао да нећу никад умријети? Нека ме Бог сачува те страхоте! Нека све иде својим редом, и живот и смрт, живот без зла, смрт без муке. А смрт није страшна, видио сам толике људе кад умиру, само чвршће заспе и не буде се. Страшан је страх од смрти, али кад видиш шта је то, кад дигнеш руке од жеље да будеш Бог и задовољиш се да будеш смртни човјек, све дође на своје мјесто, и мирно је чекаш, као и сан, и није ти жао што се сутра нећеш пробудити…“

ТИШИНЕ (одломци и цитати)

…“Боже, какве глупости човјек говори понекад, нешто намјерно, нешто несвјесно, осјећајући да му тренутак присности допушта да не буде опрезан према себи. Али тај осјећај вара, тренутак присности је жеља, други га не прихвата.”

“Запалио је сам и гледао ме тако да сам знао да це нешто да замоли: то је онај тренутак кад лице оживи и на њему се види мисао иако ријечи још нема, очи је његове знају, зато су унапријед меке и подмитљиве, спремне да се свиде и да приволе, претходници и посланици добре воље. Затим долази ријеч, једна од многих које би могле доћи, и које се бирају да би учиниле утисак, али нису увијек и најприкладније, јер је избор брз.”

…“дневник који није вриједио више од чарапа, неупотребљив, сух, конвенционалан, сав од крупних ријечи сто су откривале одушевљења а скривале живог човјека.”

“Можда би лакше схватио безразложну грубост него безраложну великодушност.”

… “Све сам већ знао о њој, одавно: сигурна у себе и зато нерањива, увјерена у своју снагу, јер је хладна, лојална а одређена, калуђерица свог осјећања самосталности, поносна на костријет самој себи наметнутих ограничења. Мушкарце не подстичу на освајање, већ на дужности, ако доживе љубав, настојат ће да је сведу на разумну мјеру.”

“Јасно, навикнула је на све на шта се не вриједи навикавати.”

“Рат је већ сасвим далеко, за цијело једно пространство промјене настале од ситних мијењања што су постала значајна кад су се већ сва десила.”

“Чинило ми се да у себи увијек може пронаћи и дубљи смисао и пунију веселост и духовитију ријеч, само ако то хоће и ако јој је то потребно.”

– “Ти си разумна.
– Је ли то гријех?
– Више недостатак него гријех.”

“Чак и не примијећујем да сам себе варам док ограничавам своја сјећања.”

“Нисам успијевао да нађем оправдање да не учиним оно што морам, а ни сутра неће бити мање тешко него данас.”

“Не волим тугу, чини ме злим, зато се заваравам бијесом.”

“Затворила је врата и остала загледана у ме као да нешто тражи, као да се присјећа. Ништа није нашла у себи, ничега се није сјетила, иако је све знала, и зато се осмијехнула разњежено, и ради мене и ради себе: било је, сјети се, сјећам се, сувише је било лијепо да сад не покажем разњеженост, покажи и ти.”

“Сједимо непотребни једно другом, и тражимо узалуд себе негдашње.”

“Он се опет смије, сад већ с мање оправдања и дуже него што би требало.”

“И празне ријечи могу да буду ведар прапорац, потребно је изговарати ријечи, понекад нас преваре својим звуком и нашом жељом да им вјерујемо.”

“Мање се несрећа дешава него што их наша бојазан види.”

“За њега је све једноставно. У томе је често његова предност, али га због тог понекад исмијавам. Не сувише, јер га волим, а можда га и волим зато што је једноставан. Сметао би ми неко јачи од мене.”

“Она стоји са Душком, слуша смијући се, али похвалу чује, у лету је хвата, чула би да је шапат, знала би за њу и да није изречена, да није чак ни мисао.”

“Без икакве логике, дирнут сам што осјећам да сам јој потребан и што ме гледа другачије него икога другог, а баш се тога бојим.”

” Понекад волимо да чујемо и оно што знамо.”

“…мртвом руком прелазим преко њеног младог тијела што се не брани, и осјећам се као да чиним преступ, јер ме не оправдава жеља.”

“Присна је с људима на онај очајнички начин кад је већ свеједно.”

“Узалуд сам држао перо над празним листом блока. Нисам се тада посљедњи пут освједочио да осјећајност може да буде бесплодна.”

“Требало би чешће да се служимо логиком. Обично мислимо емотивно, зивимо афектима, а то је помало примитивно.”

“Постоји граница до које се предајеш. Замрзит ћу ту твоју независност.”

“За страх сам имао снаге, за радост немам.”

“Порука је позив, подсјећање на себе, покушај се одбранимо од туђег заборава, тражење милости. Тако никад не знамо на чему смо.”

“Мирна је, надмоћна, тобоже попушта, али увијек остаје при своме, љути ме та уравнотеженост, нервира ме, а знам да има право.”

“…свеједно им је, а ништа није тако страшно као кад је људима свеједно.”

КРУГ (одломак)

…“Мајка ми је оставила сећање на тихо, предано трпљење, јаче од њене љубави. Она је тражила и заузимала мало места у животу, и хтела је да свакоме поред ње буде лепо и добро. Та жеља да никоме не учини зло, проистицала је из увјерења да човек носи у себи осјећање правде и настојање да буде човечан; без тога није човек!“

Мехмед Меша Селимовић
Поделите:

Оставите одговор