Радјард Киплинг је био енглески књижевник, новинар и нобеловац. Рођен је 30. децембра 1865. године у Бомбају у у Индији, а преминуо 18. јануара 1936. године у Лондону. Писао је романе, песме и кратке приче, а крајем 19. и почетком 20. века био је један од најпопуларнијих писаца у Великој Британији.
Године 1907. добио је Нобелову награду за књижевност, а неколико пута био је номинован за британског песничког лауреата и витеза.
Киплинг се бавио и новинарством, а захваљујући том послу путовао је у Северну и Јужну Америку, Јужну Африку и Јапан. Такође, био је и политички врло активан, а многи су му замерали то што је у потпуности подржавао идеју британског империјализма. Писац Џорџ Орвел га је окарактерисао као „морално неосетљивог и естетски одвратног „џинго империјалисту“.
Радјард Киплинг је рођен 1865. године у председништву Британске Индије у Мумбају. Његов отац Џон Локвуд Киплинг био је редовни професор архитектонске скулптуре у школи уметности „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ у Мумбају. Киплинг је уједно био и директор ове школе. Радјардова мајка се звала Алис Киплинг. Упознали су се 1863. године на језеру Радјард у грофовији Стафордшир у Енглеској. Венчали су се две године касније и преселили у Индију. Када су исте године добили сина, назвали су га по месту где су се упознали.

Родна кућа славног писца у Мумбају у кампусу школе у којој је његов отац радио, касније се користила као резиденција декана. Ипак, поједини историчари тврде да је оригинална колиба у којој је Киплинг рођен срушена, а да је ова резиденција настала на њеним темељима. Киплингови су се сматрали Англо-Индијцима. Тај израз користио се у 19. веку за људе британског порекла који живе у Индији.
Када је Радјарду било пет, а његовој сестри три године родитељи су их послали у Велику Британију на школовање. У периоду од 1871. до 1877. године живели су у Саутсију са удомитељима Прајсом Агаром Халовејем и Саром Халовеј.
1878. Радјард је уписао војну школу „United Servies Colege“ у Девону. Иако живот у Девону младом Киплингу није био лак, послужио му је као инспирација за дела која ће га касније прославити. Ту је упознао и своју прву љубав Флоренс Гарард.
Након завршене школе покушао је да се упише на Оксфорд, али није могао да добије стипендију, а родитељи нису имали средстава да плаћају тако скупу школарину. Зато се у октобру 1882. године вратио у Индију, поставши уредник малог локалног листа “Civil&Military Gazette“. Ипак, није се дуго задржао у родној земљи.

9. марта 1889. године кренуо је на путовање, прво у Сингапур, Хонгконг и Јапан, а након тога у Сједињене Америчке Државе и Канаду. Обишао је велике градове попут Портланда, Сијетла, Торонта, Вашингтона, Њујорка и Бостона. Ипак, највише су га одушевили људи у Јапану. На том путовању упознао је и америчког писца Марка Твена.
Након ове авантуре вратио се у Лондон, почео да пише кратке приче, те нашао истомишљенике који су спремни да објављују његова дела. Током наредне две године написао је чак два романа „Светлост се угасила“ и „Наулака“. Уследила је збирка кратких прича о Британцима у Индији. У том периоду доживео је блажи нервни слом, па је на савет лекара 1891. године поново кренуо на путовање светом. Планирао је да посети Јужну Африку, Нови Зеланд и да са родитељима у Индији прослави Божић. Ипак, када је чуо да је његов пријатељ Волкот Балестиер изненада преминуо од тифусне грознице, одлучио је да се врати у Лондон.
У јануару 1892. године одлучио је да ожени три године старију Кери Балестиер, сестру свог покојног пријатеља. Венчали су се у англиканској цркви Свих Душа у Лондону, а затим кренули на медени месец. План је био да обиђу Америку и Јапан, али су већ у Јокохами сазнали да је банка у којој су штедели новац пропала, па су одлучили да се врате у Вермонт. Изнајмили су кућу на фарми у близини Братлбороуа где је рођено њихово прво дете.

Збирку прича „Књига о џунгли“ Киплинг је почео да објављује у часописима у периоду од 1893. до 1894. године. Састоји се из два тома и 12 прича подељених у 12 поглавља. Главни лик је дечак Могли који се изгубио у џунгли и кога је вучица прихватила као свог младунца.
Могли је одрастао са животињама из џунгле које су га штитиле и училе законима дивљине. Ово је прича о одрастању, другарству и доброти, која ипак крије дубљи смисао, често преточен у алегорије о томе како модерни живот и политика уништавају оно што је у ствари вредно.
Тих годиина често је путовао у Јужну Африку где је 1900. године постао дописник листа „The friend“ у Блумфонтејну који је уређивао лорд Робертс за потребе британских трупа. Већ тада је почео да сакупља материјале за књигу „Приче за малу децу“ која је објављена 1902. године. Годину дана пре изласка ове књиге у књижарама се појавило прво издање књиге „Ким“, а годину дана касније објавио је поему „Веслачи“ у којој је оштро напао немачког цара Вилхелма II, уједно представивши Немце као варваре. У једном интервјуу Немачку је окарактерисао као претњу и позвао на англо-француски савез да је заустави.

1905. је написао прву кратку причу о научној фантастици под насловом „Ноћна пошта“, а годину дана после песму „Земља нашег рођења“.
1907. године добио је Нобелову награду за књижевност за коју га је номиновао професор са Оксфорда Чарлс Оман. Он је уједно био први добитник ове награде који је своја дела писао на енглеском језику.
Уследиле су две збирке поезије и прозе „Поковог брда“ објављена 1906. и „Награде и виле“ из 1910. године. Део друге збирке била је и песма „Ако“, која је касније према неким истраживања постала омиљена песма у Уједињеном Краљевству.
1912. је поново објавио научно-фантастичну причу „Лако као А.Б.Ц“ у којој је радња смештена у 21. век. Могло би се рећи да је био пионир те нове врсте поджанра научне фантастике и нове књижевне технике познате као „индиректна експозиција“.
У току Првог светског рата писао је пропагандни програм за Британску владу који је имао за циљ да подигне морал британске војске, те да народу приближи ратне циљеве ове земље. Његов осамнаестогодишњи син Џон Киплинг је погинуо 1915. године на фронту, а Киплинг се тада придружио Комисији за ратне гробнице. Ангажовање у овој комисији инспирисало га је да напише кратку причу „Баштован“ и песму „Краљево ходочашће“ из 1922. године. Заједно са писцем Хенријем Хагардом и Лордом Сиднамом, гувернером Мумбаја основао је Лигу Слободе чији задатак је била промоција класичних либералних идеја. Све то, био је одговор на растућу популарност комунистичких идеала у Великој Британији.

Од 1922. до 1925. године обављао је функцију ректора Универзитета у Сан Ендрјузу у Шкотској. Након тога писао је и објављивао књиге, али смањеним интензитетом. Почетком 1936. године претрпео је крварење у танком цреву, а умро је 18. јануара исте године након пуцања чира на дванаестопалачном цреву.
Сахрани Радјарда Киплинга присуствовали су скоро сви важни људи у Лондону, укључујући и британског премијера Стенлија Болдвина, који је, између осталих носио књижевников ковчег. Његово тело је кремирано, а пепео је закопан у Песничком углу Вестминстерске опатије, поред гробница писаца Чарлса Дикенса и Томаса Хардија.
Амерички научник Томас Пини је након његове смрти пронашао више од 50 необјављених песама које су први пут објављене у марту 2013. године.
Радјард Киплинг има немерљив значај за британску, али и европску и светску књижевност. Утицао је на бројне друге писце попут Пола Андерсона, Хорхеа Луиса Борхеса и Рендала Џарела.
Његова књига за децу „Прича о џунгли“ постала је део обавезне лектире у школама широм света, а доживела је и неколико екранизација, од којих су свакако најпопуларније оне у режији Волта Дизнија. Такође, неке од његових прича емитоване су на каналу Би-Би-Си шездесетих година прошлог века, а врло су популарне и данас.
Британског књижевника Радјарда Киплинга наши читаоци су најбоље упознали преко Моглија, дечака из „Књиге о џунгли“. Такође знамо и његову приповетку „Човек који је желео да буде краљ“, по којој је снимљен и истоимени легендарни филм са Шоном Конеријем и Мајклом Кејном у главним улогама.

Али, оно што га свакако издваја од других писаца је непоновљива песма „Ако“ („If“) која је постала можда познатија и од свога аутора.
Песма „Ако“ Радјарда Киплинга према многим критичарима, али и гласовима шире публике, једна је од најбољих песама протеклог миленијума. Њега снага и вредост налазе се, као и увек, једнако у поруци и у лепоти речи које је увек тешко, понекад и немогуће, сачувати у преводу.
Најпознатији код нас превод песме „Ако” објављен је 10. маја 1996. године у „Политикином забавнику”, број 2309. У тексту је објашњено да је превод ове песме откривен сасвим случајно, на пожутелом парчету хартије окаченом на зиду библиотеке за педагогију Филозофског факултета у Београду. Био је то лист извађен из неког старог броја часописа „“”.
Упркос труду редакције, није било могуће ући у траг и открити ко је превео ту Киплингову песму, за коју многи мисле да је једна од најлепших икад написаних. Када се упореди тај превод песме „Ако” с оригиналом, види се да је непознати преводилац, очигледно понет лепотом Киплингових стихова, дао себи песничку слободу и доста лежерно, често одступајући од оригинала, превео „If”.

Ово је тај превод:

„Ако“

Ако можеш да сачуваш своју главу
кад сви око тебе губе своје и окривљују те за то,
ако можеш да верујеш себи кад сви у тебе сумњају
и сам придодајеш њиховим сумњама,
ако можеш да чекаш, а да ти не досади чекање,
или ако си преварен, да сам не вараш,
или, ако си омрзнут да сам не мрзиш,
а да при том не изгледаш ни предобар ни премудар.

Ако можеш да сањариш, а да снови не овладају тобом,
ако можеш да машташ, а да ти маштање не буде циљ,
ако можеш да се суочиш са успехом и неуспехом,
и сматраш те две варке као да су потпуно исте;
Ако можеш да поднесеш да истину коју си рекао
изврну ниткови као замку за будале,
или да посматраш пропаст онога чему си посветио читав живот,
и да погрбљен, са дотрајалим алатом опет ново ствараш.
Ако можеш да присилиш своје срце, нерве и тетиве
да те служе дуго, иако си их немилице трошио
и да издржиш и кад нема ничег више у теби
сем воље која ти извикује: ”Истрај!”

Ако можеш да разговараш са нижима од себе
и не истакнеш своју супериорност
или да у друштву са вишима од себе
сачуваш своје достојанство,
ако ни пријатељ ни непријатељ не могу да те увреде,
ако те и други цене, али не превише.

Ако можеш да испуниш један незаборавни минут
садржајем који траје шездесет секунди –
Твоја је земља и све што је на њој,
и изнад свега, бићеш ЧОВЕК, сине мој!

Поред овог превода, анонимног преводиоца, песму је превео и Иво Андрић.
Преносимо је и у његовом преводу, који је само још једно виђење ове песме.
Процените која верзија ће вам се више допасти.


„Ако“

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи;
И да не изгледаш у очима света сувише добар ни твоје речи сувише мудре;

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом ,
Ако можеш да мислиш, а да ти твоје мисли не буду (себи) циљ
Ако можеш да погледаш у очи Победи или Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: Истрај!

Ако можеш да се помешаш са гомилом а да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико, ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунда,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више, тада ћеш бити велики Човек, сине мој.

Превео : Иво Андрић

Поделите:

Оставите одговор