Бранко Ћопић ( 1. 1. 1915. – 26. 3. 1984.)
36 година од смрти
Био је понедељак, 26. март, један од оних променљивих, облачних дана кроз које се стидљиво пробија пролећно београдско сунце. Мост, онај “Бранков”, наслоњен на истоимену улицу која носи име по великом песнику Бранку Радичевићу, био је нов и пословично попуњен аутомобилима. Само један човек изгледао је као да никуда не жури. Пуних пет сати шетао је горе-доле улицом, па мостом, па опет улицом – радио је то и раније, али никада тако дуго – да би око 19 часова прекорачио ограду моста. Други човек је потрчао према њему и повикао „Немојте!“, а човек са друге стране заштитне ограде моста, само је одмахнуо руком.
Сутрадан у новинама није било вести о томе, само је Градски секретаријат за унутрашње послове Београда издао кратко саопштење у којем је писало да је „трагично изгубио живот, и у тренутку душевног растројства, писац Бранко Ћопић“.
Вест се појавила тек у среду, 28. марта, у Политици, и она је новински штуро, а опет песнички трагично, описала последњу шетњу чувеног приповедача, романсијера, драмског писца, писца за децу, једне од најпопуларнијих књижевних фигура у Југославији. Шетњу која ће – ето ти судбине, песничке, људске – окончати на истом оном месту где је новајлија у Београду, дечак пристигао испод Грмеча, провео прву ноћ у непознатом, великом граду.
Звали су га и чуваром народне душе, звали су га и дисидентом – пошто је својом „Јеретичком причом“, објављеном у Јежу 1950. године, поткопао, како су тада волели да кажу, темеље крхког социјалистичког друштва, рекавши истину: да се врхушка, која је заговарала братство, јединство и једнакост, енормно богати и да је на власти само црвена буржоазија, ништа боља од оне црне – звали су га и првим партизанским писцем, али за све нас који смо макар мало живели у старој “социјалистичкој држави”, Бранко је био много важнији од тога.
Био нам је први додир са књижевношћу, са лепоречјем, са приповеткама које су могле да нас одведу далеко, у неке светове за које, дотад, нисмо знали ни да постоје, сем у оној краткој сумаглици између сна и јаве, после дана проведеног у дечјој игри.
Био је југословенски Марк Твен и Жил Верн, један од оних писаца које ћемо волети цео живот и желети да будемо његови јунаци чак и сада, када смо их давно прерасли, чак и када смо схватили да, Јежурка Јежић није само јеж, него најлепше, а најједноставније, описани патриота у југословенској књижевности.
Бранко Ћопић је рођен је у Хашанима, у Босанској крајини, 1. јануара 1915. У исто време, његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.

Основну школу завршио је у родном месту. Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Следеће прочитане књиге биле су „Доживљаји једног вука“, па „Доживљаји једне корњаче“.
Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године.
Нижу гимназију је завршио у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио је у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године.
Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936.
После рата неко време је био уредник дечјих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима.
Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама.
За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.
Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.
Свој стан у Београду, у Улици краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.
Извршио је самоубиство у својој 69. години живота.
У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.
Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су у предратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.
Почетком 50-тих година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цела хајка на писца.
Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме — приповетке и новеле.
Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.
Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.
Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено рађање домовине“.
Бранко Ћопић је и цењен дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.
Најпознатија дела Бранка Ћопића су: збирке приповедака – “Под Грмечом”, “Доживљаји Николетине Бурсаћа”, “Горки мед”,“Башта сљезове боје”, романи – “Пролом”, “Глуви барут”, “Не тугуј бронзана стражо”, “Осма офанзива”, “Делије на Бихаћу”, дела за децу – “У свијету медвједа и лептирова”, “Приче партизанке”, “Јежева кућица”, “Приче испод змајевих крила”, “Доживљаји мачка Тоше”, “Орлови рано лете”, “Магареће године”, “Славно војевање”, “Битка у Златној долини”, “Мала моја из Босанске Крупе”, “Глава у кланцу, ноге на вранцу” и многе друге.

МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

Било ми је дванаест година,
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дјечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!

Јеси ли ме спазила ил’ ниси,
збуњенога сеоскога ђака,
свјетлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупе?
Мала моја из Босанске Крупе!

Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!

Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетње ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебдјела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!

Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л’ да се купе,
мала моја из Босанске Крупе!

Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знаним,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Збогом, мала, из Босанске Крупе!

БРАНКОВО ПИСМО ЗИЈИ ДИЗДАРЕВИЋУ

Драги мој Зијо,
Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.
Касна је ноћ и мени се спава. У ово глухо доба разговара се само са с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.
Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.
У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговорио си о њој кроз уста свога јунака Брке. Једног дана ти си је видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.
Тих истих година ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња; видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?
Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно проскозарје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.
Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели? Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице сапутао Лоркине ријечи пуне језе:

„Црни су им коњи, црне потковице.“

Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својм рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјецачима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубљег срца. Прије него што ме одведу, журим да испричам бајку о људима. Њено су ми сјеме посијалу у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Руши се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.
Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготово не добри људи и свети бојовници.
На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овом стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини ми се, па ће закуцати на врата.
Нека, Зијо… Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.
Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш…

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ (одломак)

Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало – то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодредјен опис: „жуто је, а као и није жуто, него нешто онако – и јест и није“.
Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.
У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцветао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гундјао мајући се по дворишту:
– Пазидер га, сва се башта модри као чивит.
Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит. Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.
Дједов родјак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачудјено прекине:
– Откуд лисица црвена, кад је жута!
– Хм, жута? – бечи се дјед. – Жут је твој нос.
Сава забринуто пипне свој ружичасти бабураст нос и вречи:
– Црвена! Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти …
Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа.
– Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.
А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започетм са својим лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица па ма какве фарбе била.
Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику.
Било је то у првом разреду основне школе.
Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати:
– Дјецо, ко зна какве је боје вук?
Ја први дигох руку.
– Ево га, Бранко ће нам казати.
– Вук је зелен! – окидох ја поносито.
Учитељица се трже и зачудјено надиже обрве.
– Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?
– Каже мој дјед – одвалих ја самоуверено.
– Није тачно, вук није зелен.
– Јесте, зелен је! – неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.
Учитељица ми придје сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.
– Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.
Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило.
Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи.
Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав … хм! Е, то не може тек тако проћи.
Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао заједно са мном у школско двориште и пред свом дјечурлијом разгаламио се на учитељицу:
– А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту … По туру би тебе требало овим штапом па да се једном научиш памети.
Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, дјаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе.
Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандари. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.
– А та, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.
– Па кад ме је она питала.
– Питала те, хм! Имао си да ћутиш па квит.
Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагали ни сва тртљања неуморног родјака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.
Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез.
Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.

ПРИЧА О ШАРОВУ
Гдје да нађем видовњака
из прошлости да те зовне,
мој куцове, мој Шарове,
вјерни друже из основне.
Нешто слутим, сви су знаци,
украли те чаробњаци.
Из дјетињства разиграна
сваког јутра, памтим живо,
ти си мене, бистра ока,
у дворишту сачекиво.
Зборио ти поглед рјечит.
,,Ја сам теби другар вјечит“.
Кад у школу јутром пођем,
ти ме пратиш комад пута,
а предвече, сачекаш ме,
срећан, репа уздигнута.
,,Гдје си“ – чекам кад ћеш рећи,
на свој начин, мио, псећи.
Већ основну завршавам,
расте момчић, ђедов Баја,
а ти чекаш, знан и вољан,
као небо завичаја.
И још си ми вјешто крио,
да си давно остарио.
На војну сам отишао,
рат ратов’о, занат зао,
а када се дому вратих,
ти ме ниси дочекао.
Мој Шарове, среће лоше,
зашто ми те украдоше.

НИКОЛЕТИНА БУРСАЋ – ОБРАЧУН С БОГОМ

Николетина Бурсаћ, партизански водник, свратио код матере на конак. Сједи уз прозор, добује прстима по столу и строга израза слуша старицино причање.
– Мој синко, нек само тебе драги бог и света недјеља сачувају у животу, а мени је лако за све остало.
Николетина ништа не одговара, само одбојно фркну и ћутке пружи дуванску кутију Талијану, заробљенику, који већ поодавно живи и ради ту, код Николине матере.
– Неће ли драги бог дати да се овај рат ускоро заврши ? – упитно се огледа стара на Николетину, али овај само пуши и мрко зури у ћошак. Поред њега, на клупи, Талијан милује мачку и тепа јој:
– Добро, добро!
Од свих наших ријечи, Талијан је најприје научио ријеч “добро”, па иако сад зна приличан број нових, он се ипак најчешће служи овом првом, јер је најсигурнији да ће с њом добро проћи. Тако је за њега “добро добро” и кад почне олуја с грмљавином, добро је кад га нуде јелом, кад гони крмачу, кад се одзива на дјечију вику итд.
Николетина, добродушно намргођен, гледа Талијана и мачку па се окреће матери:
– А овај твој… једе ли он мачке или је то, тек онако – пропаганда?
– Ма хајде! – зачуђено одмахује стара и смјешка се на Талијана. – Откуд ће крштено чељаде јести мачке, бог с тобом?
– Добро, добро! – за сваки случај потврди заробљеник и насмија се на њих обоје.
Николетина се опет мршти, ћути, нешто жваће, а затим се устурује на столици и прокашља се. Опрезна мати диже главу од огњишта и очекује шта ће момак рећи.
– Мајко, – свечано започиње Николетина и удара дланом по столу – одсада да знаш: нема бога!
Старица се запрепашћено исправља с машицама у руци. Све не вјерује да је добро чула.
– Ма шта ти то рече?
– Нема бога, јеси ли чула?
– Па откад то, мој синко? Шта ти би?
– Од вечерас, да знаш…
Стара се крсти и уздише:
– Ма од кога си то чуо, јадна ти сам?
– Чуо сам у чети, од комесара. Каз’о нам неки дан.
Старица нијеће главом и цокоће језиком као над неком големом невољом.
– Па ко ће нам онда дати драгу кишу, кад бога нема?
– Неће нико. Шта ће нам киша? – набусито одговара момчина. – Кад се ослободимо, њиве ће се орати карактером. Неце кише ни требати.
– Шта ти је сад опет карактер, побогу дијете?
– Карактер… то ти је – тако као наприлику једна машина која иде сама од себе и оре брда и долине.
– Е мој синко, мој синко! – вајка се старица и обраћа се Талијану. – Чу ли ти ово, дијете?
– Добро, добро! – помало уплашен, смирено потврђује Талијан опажајући да се ту нешто важно расправља.
Николетина се прокашљава као да испробава своје говорно оружје и прелази у напад:
– Какав бог! Гдје си ти видјела бога, кад тако у њ’ вјерујеш?
– А гдје си ти видео тај твој карактер, кад већ њиме ореш брда и долине?
– Прич’о нам комесар. Педесет је људи то чуло.
– А и ја сам чула бога. Кад он загрми горе на небесима, чују га све државе. Од Босне до Лике, а не твојих педесет људи. Дедер, ко ти оно горе сијева и грми, кад нема бога?
Момак се рогуши и неодређено гунђа:
– Хм, грми! Шта ти ту мене испитујеш, није ово школа. Зна се шта грми.
– Дедер, дедер, шта? – наваљује старица осјећајући Николину слабу тачку.
– Ма шта си се ту надовезала к’о Благоје на цицвару? – брунда момчина. – Кад си баш тако навалила, питаћу ја и то комесара, па ћеш ти онда видјети.
– Питај, питај! – осоколила се мати, па му се већ и руга. – А ко нас је створио, лијепи мој сине, када бога нема?
– И то се зна.
– Све се код тебе зна. Па кад си већ тако мудар, ко је створио сунце, кад нема бога?
Николетина види да ће га даљи разговор увалити у грдну неприлику, па прибјегава вишој сили:
– Бог с тобом, мајко, нијесам ја то измислио, него је тако дошло из штаба одреда. Кад команда каже да нема бога, онда га нема и квит!
– Па што тако не кажеш, срамото своја! – помирљиво дочекује старица и већ се нимало не љути на сина.
Она је родом Личанка, граничарка, навикла још од својих старих да поштује војску и њезине наредбе.
Нема зато ништа ни против ове о богу. Кад војска каже да га нема, онда је ред слушати, јер војска зна шта ради.
Помирена са судбином, старица се окреће свом Талијану и слијеже раменима.
– Ето ти, Талијанчићу, јеси ли чуо: нема га! Изашла таква наредба, па шта му можеш. Буди бог с нама и с овом кућом.
– Добро, добро! – сложи се Талијан.
А Николетина дотле савија нову цигарету, ћути и никако није задовољан собом. Заиста, руку на срце, стара га је стјерала у ћошак својим шкакљивим питањима. Ред би био, зна он то добро, да јој се на све то поштено одговори, али која вајда кад Никола то не зна.
И шта је сад урадио?
Изврдао, брате, изврдао на кукавички начин: заклонио се иза ауторитета штаба и команде. Чудна ми јунаштва! Ако тако и убудуће будемо радили и људе поклапали страхом и наредбама, још неко може и Николетину прогласити за бога, па да видимо ко ће смјети рећи да није тако.
Николетина се грдно замисли видеци куд би га одвела његова малопређашња линија, па прогунђа:
– Е, нећемо тако, комесару. Најприје ти мени имаш да објасниш и како грми, и откуд је постао човјек и још триста чуда, па кад ја то будем знао, лако ће мени бити за бога. Моћи ћу онда и старој објаснити, а и сам начисто бити, јеси ли ми ти о њему истину казао или нијеси.
Па се загледа у матер и узе да мрмља:
– Пази ти ње, откуд јој само онако шкакљива питања? Поколебала би и политкома бригаде, а камоли неће мене, обичног десетара, најнижи руководећи кадар. Е, мајко, мајко, нисам ни знао каквог агитатора бог има у мојој кући.

ЦИТАТИ ИЗ ДЕЛА БРАНКА ЋОПИЋА

„Лутат ћеш дуго свијетом бијелим, са витешким жаром,
но једнога дана кораком невеселим, вратит ћеш се дому старом.“

„Гдје су међу људима границе?
Нема у човјеку ни Влаха ни Турчина. Постоји само голема људска биједа и невоља. Једнако и влашка и турска.“

„Често тако док избијају позни ноћни сати, мукли и усамљени, и на души бива тешко, у глухо доба кад пада снага и човјек стоји сам пред страхотама, сјећам се тада помрлих дана дјетињства.“

„И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.“

„Причаће дуго и с љубављу, али само лијепе ствари. Само лијепе ствари, јер то једино остане иза човјека и то је било једино богатство наших дјечака.“

Бранко Ћопић ( 1. 1. 1915. – 26. 3. 1984.)
Поделите:

Оставите одговор