Борисав Бора Станковић рођен је на данашњи дан, 31. марта 1876. у Врању, од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањанског трговца Ристе Грка. Био је српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма.
Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години. Врло рано је остао и без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о “старом“ Врању.
У Врању је завршио основну школу и седам разреда гимназије (која данас носи његово име). Осми разред је завршио у Нишу, где је и матурирао. Читаво његово детињство и младост обележени су дубоким сиромаштвом, због чега је замало прекинуо школовање. Борини професори у гимназији су били велики интелектуалци тог времена, попут Јаше Продановића, Светислава Симића, Љубе Давидовића.
Професор Миливоје Симић је посебно заслужан за наставак његовог школовања. Бринуо је о њему као о свом детету, и једна је од најзаслужнијих личности што се Борин таленат није изгубио у борби са оскудицом.
Његова баба Злата, умире 8. фебруара 1896, исте године када он уписује Економски одсек Правног факултета у Београду. Због недостатка новца за школовање, био је принуђен да прода кућу локалном свештенику.
1900. објављује у часопису “Звезда“ трећи чин “Коштане“, која је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.
Исте године завршава Правни факултет у Београду и жени се Београђанком Ангелином Милутиновић. Са њом је имао 3 кћери. У периоду 1903-1904 проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.
Објављује роман “Нечиста крв“ 1910. године, који је одмах проглашен за ремек дело српске књижевности. 1915. оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Ниш, заједно са моштима Стефана Првовенчаног. У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту. Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд. Тамо пише културну рубрику у “Београдским новинама“, како би прехранио породицу.
1920. постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу. У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма “Коштана“, поново се штампа и игра.
Његово целокупно књижевно дело је везано за Врање. У једном предавању је признао да је своје ликове обликовао према причама које је слушао и спајао елементе више личности како би његови ликови деловали пуније. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.
Увео је врањански говор у књижевност, због чега је био стално критикован од стране многих савременика школованих на западу. Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дела “неписмена и оријентална.“
Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као “поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности.
На Борино стваралаштво највише су утицале особе и догађаји из детињства, а највећи од свих имала је управо његова баба Злата, која је дечаку свакодневно испредала приче о старом Врању. Главни мотив у Врању тог времена, свакако је био патријархат, једно дубоко поштовање породице и средине, затим сиромаштво, потчињеност пред Турцима, а са друге стране песма и дерт, борба са унутрашњим дамарима и врела јужњачка крв.
Старо Врање о ком је писао, нестало је већ у његовој младости, али је он успео да сачува свој родни град од заборава.
“…Даље већ почињу дућани, ковачнице, лончарнице, али највише механе. Онда, искривљена калдрма, опале чесме, река, камени мост са турским натписом, пресушено корито, обала пуна врба, топола.“
“Нећу то… Старо, старо ми дајте! Ово што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце.“ (“Стари дани“)

Борина драма “Коштана“ је уз “Нечисту крв“, његово најпознатије дело и уједно је најизвођенија драма на нашим просторима. Главни лик Митке је изграђен по човеку који је заиста и живео у Врању, увек несрећан, немирног и несталног духа. Ожењен практично на силу, до краја живота жалио је за слободом и младошћу. Био је и остао вечити боем, волео је кафану и песме цигана, бежао је од куће и тражио утеху у музици и чаши. Савременици су га описивали као часног човека, правдољубивог, осетљивог и лепог, али спутаног тешким оковима средине и увек оног централног гесла и мисли: “Шта ће чаршија да каже?“
Стварни Митке је извршио самоубиство, а Борин је остао жив, да нас вечно подсећа на пролазност младости, среће, живота, свега…
Малика Еминовић, удата Рашитовић, била је прелепа Ромкиња коју су сви мушкарци ондашњег Врања потајно прижељкивали. По њеном заносном плесу и гласу, настао је лик Коштане. Бора је као гимназијалац први пут угледао и упијао погледом, а по њеним очима назвао лик, јер се на врањанском дијалекту кестен зове коштан. Пролазност младости и лепоте, описану у делу, доживела је и сама Малика. Од њене раскоши, у позним годинама остало је само Борино дело да о томе сведочи.
Лик који се провлачи кроз више Бориних приповедака је његова љубав из младости, Паса. Лепа девојчица из комшилука са којом се дружио, одлазио на свадбе, славе, рад у винограду. Постоји прича да су се у младости и заволели и обећали једно другом, међутим, њу су удали док је он завршавао гимназију у Нишу.
То Бора никад није прежалио, и Паса је била и остала главни мотив непрежаљене љубави у многим његовим делима. Када је једном приликом срео у познијим годинама, није било ни трага од оне њене раскошне младалачке лепоте и постала је, као што и сам назив приповетке каже, “увела ружа“.
У причи о страдању чувене врањанске лепотице Софке, први пут у нашој књижевности, спољашњи свет се успоставља као суптилни одраз чулне узнемирености, интимних доживљаја, слутњи и подсвесних збивања једне жене – изузетне колико лепотом толико и снажном самосвешћу. Први пут женско и мушко тело, еротске жудње и сексуална хтења добијају прворазредни књижевни значај, а ликови жестоког темперамента, оријентално егзотични, одређени архаичним језиком и културом, растрзани између својих нагона и друштвено наметнутог постојања, постају трагичне универзалне фигуре у којима препознајемо вечне противречности постојања.
У тој чудесној књижевној форми која је успоставила хармонију између локалног, заборављеног и специфичног с једне стране, и општег и у свим временима препознатљивог човековог страдања с друге стране, треба тражити одговор на питање зашто “Нечиста крв“, једини завршени роман Борисава Станковића, свом аутору и данас чува статус једног од највећих српских романописаца.
Калдрма баба Златине улице памти и данас одлучан корак литерарног генија, шкрипу капиџика који су крили знатижељне девојачке погледе и сетне уздахе. Невешти додир две руке скривен у тами летње ноћи, па затим клепетање нанула праћено лавежом паса. Памти и остаје до данас неми посматрач историјских превирања, људских судбина, старих дана и душе једнога града.
Бора Станковић је умро у својој кући на Дорћолу, 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.
Иза њега су заувек остали да живе Митке, Коштана, Софка, Стана, Ташана… и његова дела “Коштана“, “Нечиста Крв“, “Газда Младен“, “Божји људи“, “Стари дани“ и друга…

КОШТАНА (одломци)


КАТА (прилази Стојану): Сине, болан си? Шта ти је?
СТОЈАН (неугодно се измиче): Ништа, ништа ми није!
КАТА: Шта хоћеш мајка да ти донесе? (хоће да му опипа чело): Камо чело?
СТОЈАН (отура је руком): Не дирај ме!
КАТА (не може више да се уздржи од плача): Зашто, синко? Шта толико мајку? Шта је мајка толико скривила?
СТОЈАН: Што си ме родила…
КАТА: Па мајка, сине, за срећу те је родила. Да има у кога да гледа, у кога да се куне. Мајка родила, очувала, па мајка и да ожени, да снаху, одмену добије. Да и она, као и све њене другачке, са снахом у цркву пође, у свет изиђе, у госте да оде; па и она госте у кући да дочека, испрати. Да јој је кућа, синко, с тобом отворена. За срећу те мајка родила. Да мајка с тобом живот проживи, кад није с оцем ти. А с њиме – црни мој живот! Од њега никад божја, блага реч, само вика. (стиска се за главу): Од страха ми, синко, већ памет изиђе.

МИТКА (гледајући их): Такој! Мој брат катил… мој, брат крвник… мој брат – никад срећу да не види. Једнако: „кући”… (показује на кућу): Ете с’г дом сам, кући! (седа, вади и меће испред себе јатаган, фес, кесу, муштиклу):Де, бре… (Гркљану): Свири! Да свираш како нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (показује на кућу): Ено гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Не! Тој да ми свириш, „моју песму” да свириш!
ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо?
МИТКА: Моју песму!
ГРКЉАН (у чуду, питајући и остале погледом): Ама какву твоју песму, газдо? Ми никакву твоју песму не знамо.
МИТКА: И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем и у с’н снујем. А песма је моја голема: Како мајка сина имала… чувала… ’ранила. Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син – болан! Пораснаја син… Дошла снага, младост… Дошле башче, цвеће, месечина; Замирисале девојке!… Син полетеја.Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене. Коју девојку није погледаја, само њојне косе неје замрсија и уста целиваја. Ниједна му не одрече, ниједна га не превари; а он све ги целиваја, све вараја и – болан, болан бија. Болан откако се родија. – То сам ја!… Па од т’ј бол, јад – дерт ли је, проклетија ли нека – еве на ногу гинем. Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с’н да ме увати. А с’н_ме не ваћа. Земља ме пије… Ноћ ме пије… Месечина ме пије… Ништа ми није, здрав сам, а – болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Откако сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан… (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас. Зашто моје се је срце искубало, снага раскоматала, остарела… Жално, тешко да ми појете…
КОШТАНА (са сажаљењем): Коју, газда-Митке?
МИТКА: Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах! Туј болест ја болујем. (показује на себе): Еве остаре, а још се не наживе, још не напоја’ и не нацелива’… Још ми за лепотињу и убивању срце гине и вене! Аха !… Пој, Коштан како к’д се од Каракуле на Билачу, Прешево и Скопље удари. Ноћ летња. Шар-планина у небо штрчи, а испод њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје… Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев. Т’нко ни високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из сераји и башче, куде младе жене и девојке око шедрван и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма… И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш… А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с’с отворени очи у гроб ћу да легнем. Пој „жал за младост”… За моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде, и брзо остави. Пој и викај гу. Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу само још један пут осетим, помиришем… Ах…

КОШТАНА (истрчи, и изван себе од радости, раздрагано, при.лази Митки): Ти? Хвала! Аман! Ох, газдо! Не дај ме, слатки газдо! Руку, ногу! (Љуби га у руке, сагиње се и грли му колена.)
МИТКА (зауставља је): Не!
КОШТАНА (трудећи се да му ноге целива): Ако! Само ме ти не дај, па и земљу где ти ступнеш и то ћу да целивам. (очајно): Не дај ме, слатки газдо! Води ме тамо!
МИТКА (гледа је погружено): Куде, Коштан?
КОШТАНА (очајно шири руке напред): Тамо! Тамо!
МИТКА (болно, погружено): И тамо земља и овде земља!
КОШТАНА (изван себе од очајања, шири руке више себе, на све стране): Тамо, тамо!
МИТКА (показујући више себе, на небо): Зар горе? Горе је високо, а доле тврдо.
КОШТАНА (хвата се за главу): Ох!…
МИТКА (из дна груди): То је, Коштана! Писано! Суђенице ти досудиле. (показује на кола, сватове): Ете, дошли ти, да те водив, да се венчаш. И, ће идеш, ће се венчаш. Свирке ће ти свирив, песне ће да ти појев. Сви ће да ти се радујев. Младожења ће те целива а ти ће плачеш! и прва ноћ плакање, друга ноћ плакање и цел век плакање…
КОШТАНА (грца)
МИТКА (наставља): И од работу руке ће ти испуцав, лице ће ти поцрни, очи ће ти се осушив… Ће просиш, па ће се раниш!… Срце ће да ти се искида…
КОШТАНА (стреса се): Доста! Немој, газдо!
МИТКА (заваљује се, горко): Тој је! Зар ја не знајем шта иде! Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје… Тој иде. Там ћу и ја! И, Коштан, к’д чујеш да сам умреја, слузу да не пустиш. Нико да ме не жали! Зашто, ја, сам самога себе, за живот мој, живога ожалија и оплакаја.
КОШТАНА (плаче)
МИТКА (гануто, прилази јој): Немој да плачеш. Слуза не помага! (клече до ње и диже јој уплакану главу): Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје. Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија. (показује на земљу): Одавде, Коштан, по тамо – нема! И цел век тој је! Зар се ја не подавах, ја не држах? Аја! Мој брат, да ме је на паранпарче секаја, па опет, не бих му се подаја. Али пошто он моли и вика: или да га убијем, или да га више по механе не срамотим и не резилим – е с’с туј његову молбу – закла ме. Ја, Коштан, у мој живот још бробињка несам нагазија, а камоли на брата руку да дигнем. Брат је брат! Једно млеко смо сисали од нашу слатку мајчицу. И боље ја, него он! Више у механу – не! Вино – не! Песна – не! Дом, уз огњиште! (барата по појасу, тражећи кесу с новцем): И с’г Коштан, остај ми с’с здравје! Срећан ти пут! Путуј! И ја ћу да путујем! Дома ћу, кући… И, жив из њума нећем да изиђем. Мртвога ће ме изнесев… Аха, камо батка да ми те дарује. (Вади из кесе новаца.)

Појављује се ПОЛИЦАЈА с пандурима.

ПОЛИЦАЈА (понизно, уплашено Митки): Газдо, хајде!
МИТКА: Чекај, бре!
ПОЛИЦАЈА: Ноћ иде.
МИТКА: Твоја ће ноћ да с’мне, а моја не. Чекај!
ПОЛИЦАЈА (са осталима се повлачи)
МИТКА (диже Коштану, расвешћује је): Ајде, Коштан! Дигни се, расвести! Ајде, сватови те чекав, младожења те чека. Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден! (диже је а сузе му теку, капљу по рукама): Ајде! Иди!
КОШТАНА (подиже се уплакана): Куда?
МИТКА: Зар мене питујеш куде ће идеш? Зар ја да ти казујем? Куде? Ех, куде ја, туј и ти. Ја у мој дом, ти у твој! Ти плачи, и ја ћу плачем… Тебе чека колиба, черге, кучики и просење; мене – кућа, огњиште, пепел, дим, жена засукана и с’с тесто умрљана.

Приближују се кола, сватови.

МИТКА (вади новац и даје јој, ређа по челу, лицу): Да те дарујем да ти дам… Да ти дам беле паре за црни дни. А црни дни ти дођоше! (показује на кола, сватове): Ето ти ги! Свирив! Радујев ти се. (бесно, свирачима): Свирите, бре! А с’г, ’ајде, остај ми с’с здравје! Збогом! И ћути, не тугуј, не плачи! (Погружено одлази.)
ПОЛИЦАЈА (обрадован одласком Миткиним полети бесно ка Коштани): Пењи се, јер сада ћу камџијом парчад коже са леђа да ти кидам. (пандурима): Уносите је у кола.
КОШТАНА (бесно, гордо, одбија од себе Полицају, пандуре): Сама ћу! (Полази колима.)

УВЕЛА РУЖА (одломак)

Опет сам те сневао! Као жалиш што сан оде, те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати него ли збиљу гледати и фушити се од наврелих осећаја, успомена, и тешка, хладна, самотна живота… Да, слађи је сан, сан детињства и младости; сан старе, поцрнеле и чађу испуњене куће са великом баштом ограђеном тарабама и пуном цвећа, старих шимширова, испуцаних стабала од крушака и кајсија, с густим, густим џбуновима и грмљем; сан потока што поред куће тече са високим тополама, младим врбама, брестовима и меком, увек влажном травом. Па сан топлих ноћи кад ветар душе и лишће креће, кад месец сија а из обасјане даљине допире звон од клептуша и тиха, монотона песма пастира у „дудук”; сан тамних вечери, развалина од зидова, турских конака, џамија, опалих стреја са слепим мишевима, вештицама, вампирима и „сајбијама” … сан младости и среће!

Хајдемо да сневамо:

Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило на намештене, овеће, каменове. Твоја мала кућица, скоро зидана, приземна и местимице окречена, скриваше се у дну баште и од ње се вишаче само кров с новим цреповима. Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. Са улице била је ограђена високим зидом. Капија беше велика, стара, с похорђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба. Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан батргаху. Више бунара била је винова лоза, а на сред дворишта стари дуд – „шандуд”. С леве стране беше одмах поток, а иза њега ваша башта ограђена заваљеним и испрекиданим плотом… Је ли, памтим ли добро? Ви бесте са села, скори досељеници. Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош. Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала. Нешто од непродатих њива у селу, а нешто од наднице твоје мајке, ви две живеле сте лепо и тихо. А ти беше увек, од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена. Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Каква ли беше тада! У шалварицама, кратком, тесном минтану са широким рукавима, опасана бошчицом, у лаким папучпцама и повезане главе иђаше ти. А ход ти беше брз, лак. Како да те не памтим кад долажаше к нама? Прелазиш преко потока а ручице си дигла увис. Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати. Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну. На твоје бледе, дутуљасте образе избило једва приметно руменило, а бујне ти коврчасте косице пале по челу и око ушију. Прелазиш ти, гледаш где ћеш да ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда, занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну.

А после? Мајка је моја желела, да ја постанем оно што мој отац не беше – да повратим изгубљено имање, уздигнем и још лепшим сјајем обасјам већ помрачено име наше, а није знала сирота она да се опадање породица не зауставља тако лако и брзо, па још и на првом колену.
Ја сам само то знао да ти ниси за мене, да си много доле, ниско, ниско! И да је чак то доста од нас што ти допустамо да си код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш и да, гледајући ме, смешиш се благо и трудиш да погодиш сваку моју жељу, сматрајући се срећном ако ми је испуниш. За тебе бејах Бог, идол и најсветије биће.
Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете, а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено.

… Ето, тако је то било! Знао сам ја да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје: знао сам да би ме неговала и чувала као очињи вид… Знао сам ја све то, па ипак… Да, ниси и ти била богата, из знане куће, и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута, уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан.
Ниси се удала. Сви су знали зашто нећеш, и више ти се светили него што су те сажаљевали. И ја сам знао, али сам ћутао. Нисам знао шта да радим. Нисам хтео да те дам другоме, да ту твоју лепоту, милину, љубав и срећу има. Било ми је тешко и мучно при помисли да ће те други грлити и љубити; да ће други пити љубави из тебе, тог чистог, јос непротеклог извора… А овамо? Да није било те твоје слепе преданости, поверења и љубави, ја бих знао шта да радим. Али ти? Нисам те сматрао за вишу но остале, али ипак си била нешто друго, нешто што ме је спречавало да поступим као са осталима. Борио сам се, мучио, ломио, и топио гледајући те тако лепу, красну и развијену, тек процвату…
Волим те, волим…волим!… – И све те више стисках, грљах, љубљах… И, пригрљену, потпуно припијену уза се, држах те; осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела… Ах! И, место радости, среће, страсти, мене луда и бедна, обузе бескрајна, велика, тешка туга… Сузе ми навреше.
– Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?
И ти – не дани, већ ноћи! Ја не могу више. Плачем. Узалуд су сузе, узалуд је све! Прошло је, и оде! Не поврати се! Шта могу сад ја, до само сузе?!…

И одоше. Моја мајка високо, лако, поносито, а твоја згрчено и заносећи се. Не знам шта је било и чиме су те нагнали да пристанеш, само на материном оку спазих још неосушену велику сузу, кад се врати и рече:
– Свршено је!
Ја? Испрва као да се ослободих, дахнух што сам те скинуо с врата, али ме после ухвати страх. Бојао сам се. Поражен својим кукавичлуком, дрхтао сам као прут. Дахире, ћеманета, зајецаше, уздигоше се и почеше пиштати по обасјаним и мирним висинама. Ох, а у њима ко да беше неке демонске, страшне насладе и задовољства; осветне и злураде, тајанствене среће сто ми те отеше, узеше од мене. Као да те ти гласови понеше са собом горе, у висине, крештећи и пиштећи… светећи се мени, који се час радовах што се отресох тебе, час опет дрхтах и плаках силно, јако, кријући се да ме ко не спази и види!

НЕЧИСТА КРВ (одломак)
…Овамо, код Софке, сутра, цео дан, било је тако добро. И Софка зато доцније целог живота није могла себи да опрости: како да она то не осети, и то она, Софка, која је одувек све знала, све унапред осећала, а сад, баш сад, кад се тицало њене главе, њеног живота, ту се превари!
…Дубоко у ноћ, ваљда чак око пола ноћи, када је била већ лакосна, сећа се доцније, чула је одозго, кроз таваницу, како, сигурно из очеве собе, једнако долази шум, чак и гласови, и неко дуго ходање. Онда, као никада дотле материн доста јак глас, као неко одупирање, свађа, плач.
Сутра, ујутру, мати јој се појави на степеницама са руком на челу, преко очију, а уста јој и цело лице било готово унакажено, толико искривљено од ужаса…
…- Нано!
Али мати, као бежећи, окренувши се од ње, све више је наслањала главу на прозор, и све више плакала. Кроз плач поче Софку да моли, да јој не прилази, не пита је, и распитује се:
– Иди, иди, чедо! Ох, зар не знаш шта је? То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити. Знаш већ сада шта је. И бар ти ме, Софке, не мучи. Зашто, моје је и овако много. Ох!
– Па зашта, нано? Зашта?… – поче, а већ јој од беса сузе ударише.
– Не знам, чедо! Не знам, не питај ме. Само то: свршено је. Ено, он тамо, горе: бесни! На очи не смем да му изађем. Ох, црна ја!
Софка се диже. И, осећајући такву снагу, такав бес, чак и мржњу према оцу, пође к њему. Особито беснела је због увреде: што, и ако је то хтео са њом, да је уда, што онда овако са њом да поступа, што овако брзо, одмах, као да је не може гледати…
…Није она као свака: није дете, шипарица, да ништа не зна и не сме да зна, па тако, у трен, како они хоће, са њом да чине… Али, поред свега тога, најгоре, најтеже јој је било: како она да то не осети, ако не у почетку, а оно бар синоћ, – да тај гост није купац куће, већ, већ…
И тада се поче сећати. Тек тада би јој јасно и оно његово запрепашћење кад је виде, а после онда оно нескидање ока са ње; при том вечити трепет пуних му уста и оно на махове, кад с оцем остане насамо, потврђивање: „Ја што рекох, не порекох!“ Дакле, он, још и не видевши је, пристао да узме, а сад, кад је и видео, тим радије и срећније.
…Ускоро, виде како из родбине, радосни, на глас да је он, ефенди-Мита дошао, а преплашени што их зове к себи, јер то није имао обичај, почеше да долазе сви, особито старији, тетини, стричеви, ујаци…
… Што тако са њоме да чине; и то са њоме, са којом су се доскора с толиким поштовањем и љубави опходили? А сада; као да она није ништа, и никада ништа ни била. Него, као да је увек била обична, као нека ствар. И то за кога да је удају? Који је то? Шта је? Одакле је?
…Пошто откључаше кујну, упалише свећу, распалише огањ у кујни, спремајући вечеру, почеше да причају: – Одувек је то тако. Ето та и та пошла је још за горег. Ни у сну није га снила а камоли видела. Главно је да је добра кућа. Сада ето тај Софкин просилац, тај Марко, толико богат, да се готово не зна шта све има. Истина, одскора се доселио из Турске, али још тамо по граници држи ханове и продаје стоку турској војсци. Овде у вароши одскора је са кућом у доњој махали.
Али се Софка изненади кад још чу како, као правдајући се, почеше да причају: да, иако је младожења још мали, тек му је дванаест година, ипак би се свака сматрала за срећну што у тако богату кућу иде. Дакле, ни он је не узима за себе, није удовац, још мање без деце, већ ето за сина који је готово још дете! Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и утробу избацити, јер тако поче да се надимље и од бола, неизмерна јада, да стење…
…Ни мрак, ни самоћа, ни мртво падање воде са чесме не узнемири је. Сада је већ она своја, није Софка девојка, Софкица, ефенди-Митина, већ права жена, своја, ничија више. Од беса стискајући прса, да би од бола чисто јаукала, и дижући шалваре, да што брже и сигурније корача, брзо пређе сокак, чесму, и уђе у кућу.
И горе, и доле, и свуда су гореле свеће. Као да никада ње није било, као да је она умрла, одавно је саранили и већ заборавили, тако је у кући било сада мирно, и осветљено.
Магда испаде из кујне и чисто устукну испред Софке. Али Софка је, показујући горе на очеву собу, само упита:
– Има ли кога?
– Сам је.
Софка се попе. Испред врата виде само његове поређане ципеле и већ поче да дрхти. Али силно отвори врата и уђе. Светлост се од свеће залелуја и готово што својим пламеном не опали косу очеву. Када је погледа, он, као да је неки стран дошао а не она, његова Софка, подиже се и само рече:
– Ефенд’м!
Али по њеној узбуђености и силини, из очију познавши је и досетивши се зашто долази, смрачи се, а уста му већ почеше да играју.
– Тато! – поче Софка, а то „тато“ једва је изговарала, од толике горчине и увређености, што он тако са њом ради.
– Ја не могу и… нећу…
И осећајући да ће изгубити сву кураж и бризнути у плач пред њим, доврши брзо:
– Ја не могу и нећу за таквога да пођем!
Само виде како се он подиже, са неким сувим подсмехом, онако у чарапама, приђе јој и свечано поче:
– Софке, синко! Лепота и младост за време је…
Што Софку готово пренерази, то је што у његову гласу зазвуча то као његово сопствено искуство, јад, горчина. Он је сам то тако некада мислио да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до сиромаштва; а да није тако мислио, не би њену матер узео, не би због тога оволико претрпео, оволико се намучио, потуцао и још, сада, када се смиловао и решио да се к њима кући понова врати, а оно, место благодарности, гле шта!…
Софка ипак промуца:
– Ја не могу!
– Ни ја не могу.
И одскочи од Софке, усправи се. Софка виде како му се по ћилиму прсти од ногу у чарапама грче, тресу.
Да га као умилостиви, продужи Софка:
– Срамота! Од другарица и света срамота ме, тато!
– И мене је срамота!
Једнако усправљајући се и већ од беса тресући се, и то не као пред Софком, већ као пред самим собом поче сав јад да излива.
– Зар мене није срамота? Зар ја то хоћу, мило ми? Зар ја не знам колико је то што ја то морам? И то ја, ја! Ох!
И разгневи се на неблагодарност Софкину, јер он се само за њену љубав вратио да је добро удоми. А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно, колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да се љуби, са њиме да живи. Па, поред свега тога, ето још и она – „неће“, „не може“. А он може! Он може све то, а она не може! – И дрхтећи од беса, осећајући како му ноге у чарапама упадају у ћилим, те испод њега осећа тврдоћу даске, са рукама закопчаним остраг, са раздрљеним вратом, по коме се, истина, сад обријаном али већ збрчканом, јабучица била испречила, и готово га гушила, не гледајући никако у Софку, продужи сам себи да говори:
– И ја могу, а сви други не могу. Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди-Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то „вас“ односило се на све њих, на њу, матер, цео свет). А не би вас било срамота да ја идем пред цркву, у амале, у Шарени хан, да тамо дочекујем турске трговце, моје познанике, пријатеље, који се некад за срећне сматрали када би им примио поздрав, руковао се са њима, а сада: да их проводим по чаршији, по пазару, да терџуманим и сеиз да им будем, да би ми платили ручак у хану и при поласку стрпали који грош у шаку да од тога купим брашна, донесем вама, да би имали шта јести… То ли ви хоћете од мене?

Никада га Софка не виде таквога. И што најстрашније би, то је, што осети како је сада она, њена удаја, њен бол, јад, све, све отишло. А да је он, он сада ту, његова несрећа и црна судбина.

Ходао је. Није могао да се надише. Прсти су му пуцали; глава његова, већ уска, стара, спарушкана и обријана, сва се тресла. Захуктан, није могао да се смири. И Софка осети да ово што је рекао, и што се збило између ње и њега, није свршено, није најгоре, да по овоме што никако не може да се смири, има нешто још горе да дође, јер, осветљен од оних свећа које су већ накриво гореле, видело се како му појас и сва половина дрхти, тресе се, како га колена, бутне кости издају, нихају се. И како и он сам, осећајући да мора између ње и њега чак доћи и до тога, једнако притискује главу рукама, и јечи:
– Ох! ох!
И као да би хтео да се смири, заустави, да избегне и спречи то. Али би и то.
Брзо се окрете к њој, приближи, прстима је дохвати за главу, око ува и косе, и сав треперећи и уздижући се на прсте и обзирући се око себе, да ово што ће сад бити можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно рече:
– Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати? Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда. И ако то мислиш, онда – погледај тату!…
И разгрну пред њом минтане, колију.
Софка запрепашћујући се виде како су само крајеви колије и минтана његових и то они узани поруби, који се при ходу лелујају и виде, како су само они били опшивени новом, скупоценом поставом, док остала леђа изнутра, цела постава, сва је била стара, масна; па чак негде и без поставе са поиспадалим памуком. А сам он, његова снага, прса, која су му сада била откривена, заударала су на зној, ханове, непресвлачење, неопраност, масноћу.
Софка само поникну и готово паде до његових ногу.
– Ох, тако, тато!
Брзо изиђе, није знала каквог га је оставила, да ли онако напред раскопчаног и масног, или палог, на патосу. Бежећи, примети како јој мати прође поред ње, и оде к њему. По томе она виде да је ова све прислушкивала, и сада, бојећи се да му се није што десило, брзо отрча к њему.
И заиста, тек што Софка сиђе низ степенице и пође ка капији, чу се одозго престрашен материн глас:
– Воде, Магдо! Воде брзо!

БОРА СТАНКОВИЋ

Поделите:

Оставите одговор