Алекса Шантић је био српски песник и академик. Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог “Аџа“.
Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао “необично мртвило“, које је било последица “недавно угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“ – како пише Владимир Ћоровић.
Шантић је у “прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао “листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Алекса Шантић је стварао на размеђу два века и више него други песници свог нараштаја повезивао је идејне и песничке патње XIX и XX века. У његовом песничком стасавању највише удела су имали српски песници Војислав Илић и Јован Јовановић-Змај а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне кога је и преводио.
1887. постао је сарадник “Голуба“, затим “Босанске виле“, “Нове Зете“, “Јавора“, “Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва “Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора “Просвете“. Године 1896. када је покренута “Зора“ био је један од њених првих уредника.
Своју највећу песничку зрелост Алекса Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најлепше песме.
Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.
1907. Мостар га је изабрао “као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. Алекса Шантић је “почео озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“
“За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“. Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара. У току Првог светског рата затворен је као талац и “у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
Његова родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта („Моја отаџбина“). У неким од својих најпотреснијих песама Алекса Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет ( „Остајте овдје“, „Хљеб“ ). Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа („Ми знамо судбу“).
За време његовог живота књижевна критика је истакла два “основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је “жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрслу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем – као, на пример, у песми “О, класје моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве… О, срам и грдоба!
Други вид испољавања његовог патриотског протеста је оптуживање “обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом “Обешчашћено и кукавно доба“.
Љубавна поезија Алексе Шантића развила се под јаким утицајем муслиманске љубавне песме, севдалинке. Амбијент његових љубавних песама је амбијент башта, бехара, хамама, шедрвана. Девојке које су у њима, појављују се окићене ђерданима, бајне су и изазовне али ипак скривене лепоте. Таква је песма „Емина“, а дух те песме је толико погођен да је песма ушла у народ и пева се као севдалинка а само ретки знају да ју је Шантић написао.
У љубавним песмама најчешћи мотив је чежња. Песник све своје драге посматра из прикрајка па чежња најчешће прераста у тугу због неостварене љубави и промашености мушког живота.
Шантићу није недостајало љубавне патње ни у животу. Штавише, волео је више пута, једну Зорку, једну Емину и Анку…
Како то често бива у животу једног уметника – Шантић је највише волео баш ону која му није била суђена, Анку Томлиновић. По Дучићевим речима, и Анка је неизмерно волела мостарског романтика.
Анка је била ћерка власника фотоатељеа Стјепана Томлиновића, која се доселила у Мостар. Алекса је пратио сваки њен корак, седео у дућану чекајући да се појави како би јој се приближио. Деловала му је као привиђење…
Тајанствена, сама, или у пратњи млађег брата, шетала је поплочаним улицама Мостара окупирајући мисли младог Шантића. Виђали су се свакодневно, и сваког пута би се „случајно видели“, поразговарали и прошетали. Касније му је кроз смех признала да је намерно увек излазила у исто време, надајући се да ће он то схватити и искористити прилику да је види. Када је од других сазнала да објављује песме, тражила је од Алексе примерке „Голуба“ и „Невена“, које је редовно читала и коментарисала. Песник се касније присећао како јој је први пут изјавио љубав. Написао је песму „Ако хоћеш“, баш њој. Песма од пет строфа брзо се нашла у Анкиним рукама.
…“Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу
Мирисаву меку свилу!“…
На његово изненађење, вратила му је песму без икаквог коментара. Потом се поздравила и кренула низ улицу, остављајући песника зачуђеним. А онда се окренула, насмејала и озбиљно рекла: „А што се тиче оног ако хоћеш – хоћу“, и отрчала низ улицу.
Међутим, ту су снови кренули низбрдо. Мала мостарска средина није умела да прихвати љубав имућног Србина и Хрватице чији је отац само желео велики мираз и кућу у којој ће бити финансијски збринут.
Љубав између Анке и Алексе се сусрела са правим искушењима. Мостар, као и свака мала средина, а нарочито породица, осуђивали су љубав богатог Србина и Хрватице, ћерке обичног “куфераша”, придошлице из Лике, за кога су говорили да је само тражио богату кућу како би обезбедио ћерку.
Шантићева породица се све више противила већ извесном браку са католикињом, па се у везу умешао стриц Михо, трудећи се да га на сваки начин одвоји од девојке која није из његовог народа нити његове вере. Од тог дана, кућа Шантића, Алекси је личила на пакао, испуњен сталним свађама.
Када је Анка пристала да пређе у православље, Алекса је срећан отрчао кући, мислећи да ће тиме обрадовати мајку, али она га је довела испред иконе светог Николе и заклела: “Ако је доведеш у кућу, мајка ће вас мртва дочекати. Црни покров ће носити ваши сватови”.
Схвативши да нема избора, несрећни песник није имао снаге да се супротстави, унезверен је отишао код Анке да јој тражи опроштај јер је венчање било немогуће. Прекинуо је бурну везу са Анком Томлиновић које се сећао до краја живота и којој је посветио већину својих љубавних песама. Анка се удала годину дана касније за доста старијег човека из Загреба и заувек напустила Мостар. Њени сватови, заувек одводећи Анку, прошли су поред Шантићеве куће на Бранковцу, док је он свечаност посматрао са прозора, плачући.

Шантић је био је један од оснивача културног листа „Зора“ као и председник Српског Пјевачког Друштва „Гусле“. Ту се упознао и дружио са познатим песницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем…
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Алекса Шантић је умро 2. фебруара 1924. године у родном Мостару, од, тада неизлечиве болести, туберкулозе.
Када се чуло за његову смрт, “Мостар је био завијен у црно”. Становници свих религија били су скрхани, јер је отишао комшија који је све волео подједнако. Све радње и сви дућани су били затворени, а народ је кренуо ка његовој кући, да ода последњу почаст “највећем песнику по души и срцу”. Бројне делегације, српске, хрватске и муслиманске су допутовале у Шантићев родни град, неки су пешачили и по 40 километара, да по православном обреду испрате великог песника. Чак је и мујезин, у тренуцима када је поворка пролазила поред џамије, са минарета отпевао последњу молитву праштања.
Током живота је објавио велики број песама, а од његових дела се издвајају: “Хасанагиница“, “На старим огњиштима“, “Анђелија“, “Немања“ и “Под маглом“.
Најпознатије његове песме су: “Емина“ (1903), “Не вјеруј“ (1905), “Остајте овдје“ (1896), “Претпразничко вече“ (1910), “Што те нема?“ (1897), “Вече на шкољу“ (1904), “О класје моје“ (1910), “Моја отаџбина“ (1908).
За неке од његових песама компонована је и музика, и оне и данас живе у интерпретацијама Драгана Стојнића, Јадранке Стојаковић и Химзе Половине, а да многи ни не знају да их је написао Алекса Шантић.

ВЕЧЕ НА ШКОЉУ
Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог-
Ишту. Ал’ тамо,
Само
Ћути распети бог.

И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

ЕМИНА
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
– Ни хоџин ми запис више помоћ неће!…

Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко’!..

И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА

И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека…

ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је кô поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже
Кô симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. – „Петар!“
– Ускликне отац – „Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело –
Отворите му!“… – И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар кô сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал’ глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема… Сам, кô камен ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола –
Из мојих књига, са прашњава стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге –
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил’ би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!… Све у блијеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, Кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисат сјен туге…
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни кô лук младе дуге:

„Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију –
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло кô кап сунца златна“…

И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…

ШТО ТЕ НЕМА?

Кад на младо пољско цв’јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Кроз груди ми жеља л’јеће:
„Што те нема, што те нема?“

Кад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Кроз срце се гласак краде:
„Што те нема, што те нема?“

Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
„Што те нема, што те нема?“

И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
„Што те нема, што те нема“…

НЕ ВЈЕРУЈ

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име-

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

О КЛАСЈЕ МОЈЕ

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва… Једро зрње зрије…
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране −
И снова пати, сељаче, и трпи…

Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру…
А теби само, ко̑ псу у синџиру,
Бациће мрве… О, срам и грдоба!…

И нико неће чути јад ни вапај –
Нити ће ганути бол пјану господу…
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!

МОЈА ОТАЏБИНА

Не плачем само с болом свога срца
Рад` земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона –
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.

ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…

ЈЕДНА СУЗА

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те –
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце… И кô са висина
Оловни облак, по души ми паде
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри срца?… Гдје су јоргована

Вијенци плави?… Гди је клетва, гди је?…
Вај, вјетар хуји… а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,

Гдје береш слатке, распукле гранате.

ГОСПОЂИЦИ

Некада сам и вас на кољену цупкô,
И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.

Но дани су прошли к’о ријека нагла,
К’о тренутни снови, као пусте варке;
Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
А на моме јесен и туробна магла.

Ја знам, ваше срце сада ватром гори,
Моје хладна зима окива и мори;
Ваше очи сјају к’о два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње…
Младост, љубав, огањ, све у гробу спава –
По косама мојим попануло иње…

МИ ЗНАМО СУДБУ

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô –
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

АКО ХОЋЕШ

Ако хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу –
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела –
Да удишем мирис цвијећа!

Ил’ ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!…

ЈЕСЕН

Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају –
У њима нема ни силе ни власти.

Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај први;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
Кô да ми збори: нема љета више!

За друштво некад не бјеше нам стало,
О себи само говорисмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало…

Прошло је љето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ниједног славуља;
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада…

Алекса Шантић
Поделите:

Оставите одговор