Жак Превер је био песник једноставних речи, али компликованих тема. Моралиста и критичар друштва. Одметник, сањар и анархиста. Песник и сценариста…
Рођен је у Паризу, 4. фебруара 1900. године, у Нејиу на Сени, париском предграђу на ивици Болоњске шуме. и читав живот је остао песник тог града. Био је песник народа, као и Виктор Иго, подједнако га је ценила и елита и људи скромнијег образовања.
Након завршене средње школе, напушта школовање и запошљава се у једном велепродајном ланцу у Паризу. Бива регрутован крајем Првог Светског рата, а касније и пребачен на блиски исток да брани интересе своје домовине.
1925. Превер се венчао са пријатељицом из детињства Симон Дијен. Од 1930, заједно са млађим братом, филмским режисером – Пјером, радио је на реализацији неколико филмова, као глумац, асистент и сценариста. Тридесетих година Превер је почео да пише и за кабарее, кафе-театре и авангардне позоришне трупе краће драме, монологе, хорске реситале и шансоне.
У литератури, Жак Превер први пут се појављује 1925. године, на самим почецима надреалистичког покрета, када упознаје Бретона. Међутим, Преверова идеологија и одбојност према теоретисању надреалиста, удаљава га од овог покрета, да би нешто касније из њега био и искључен.
Своју прву збирку под називом „Речи“ објављује тек 1946. године, и доживела је такав тираж, какав никада дотле ниједна збирка није доживела. Тато се сматра да је та збирка заувек изменила значење поезије.
Главни мотиви његових песама су живот у Паризу, и сцене након Другог Светско рата.
Анархиста, одметник и сањар, Жак Превер у својој хуморној и хуманистички ангажованој лирици казује о животу у различитим његовим аспектима.
Својеврстан моралиста и критичар друштва, Превер указује на још увек могуће просторе човекове среће коју малограђани, клерикалци, милитаристи и политичари стално угрожавају.
Назван је и „песником Париза“. Аутор је чувене песме „Барбара“, која је посебно била веома популарна међу младима педесетих година XX века.
Жак Превер се појавио у време када је поезија двадесетог века изгубила на популарности, јер су широке народне масе изгубиле додир са њом због начина живота (то је ипак био век ратова и страдања), те је поезија углавном остајала елитистима и интелектуалцима.
Превер се користио речима свакодневног говора за чије разумевање није потребно високо образовање. То је било у складу са тематиком његових песма које су неретко описивале предграђе и забачене, сиромашне делове града, свакидашњицу обичног човека из радничке класе, али прожету љубавним осећањима и меланхолијом. Његове песме су монолог обичног човека, осећајног човека, и садрже више елемената усменог него писаног израза.
Био је песник јединственог стила, углавном је користио слободан стих, док је риму ретко употребљавао.
Превер је презирао везану риму. Риме је намерно избегавао, кварио и мењао. Вероватно је то последица тога што је неко време припадао надреалистичком покрету, па је од тог времена задржао нетрпељивост према рими. Ипак, понегде се риме и јављају, као подсетник да он заправо може римовати, само бира да то не чини.
Испремештане речи, нумерација и антитезе постале су обележје његовог стиха. Тако су, на први поглед, песме једноставног језика, добијале вишеслојна, дубока значења.
Како је био сведок светских ратова, управо они налазе пут ка тематици његових песама. На несвакидашњи начин Превер пева о рату, па тако у песми “Барбара”, која је стекла велику популарност, преко љубавне сцене долази до описа последица рата и изгледа бомбардованог града Бреста.
Поред рата, љубав и природа су честа тема његове поезије. Превер о природи пева са љубављу и наводи примере како човек уништава птице управо из превелике љубави према њима.
Необичне конструкције одликују и наслове Преверових песама, па тако оне имају називе попут “Песма о пужевима који иду на погреб”, “Прљаво рубље пере се у кући”, “Концерт није успео” и слично. Зачудност наслова појачава утисак који песма након читања оставља.
Поред поезије, Превер је оставио траг и у филмској индустрији, али главни елемент његових филмова ипак остаје поезија. Његове сценарије одликују поетски дијалози, природни и збијени.
Његови најпопуларнији филмови су “Деца раја”, “Обала у магли”, “Стаклена башта љиљана”, “Зора се рађа”, “Како глупа драма”, “Вечерњи гости” и други.
Песма “Сена протиче кроз Париз” је пратећи текст истоименог краткометражног филма.
Превер је у великој мери утицао на француску кинематографију. Француски филмски критичари констатовали су да је његов утицај на стил дијалога и начин говора у филму веома велики. Начин изражавања глумаца је постао много природнији и ослободио се класичне глуме и реторског говора. Тежње у поезији је пренео и на сценарије филмова.
Рад на филму започео јена иницијативу у млађег брата, Пјера Превера, који се бавио режијом, али касније пише сценарије и дијалоге и за Карнеа, Гремијона, Отан Лару, Реноара, Кајата и друге.
Неке Преверове песме су имале успеха и као музичке нумере. На том пољу се ангажовао Џозеф Козма, који је обрадио песме као што су “Јесење лишће”, “Шумови ноћи”, “Лов на дете” и друге. Преверове песме певали су Едит Пјаф, Ив Монтан, Нат Кинг Кол и многи други.

Жак Превер је умро 1977. године, радећи на последњој сцени филма „Краљ и птица“. Филм је објављен 1980 године, и посвећен је сећању на Жака Превер-а.

Критичари су рекли да је његовом смрћу отишао „нежни пријатељ заљубљених, сиротих, понижених, песник уличних клупа и градских вртова, меланхоличног и насмејаног света… Песник, најширих народних маса…”
Иза њега остале су заувек да живе његове песме: “Барбара”, “Адријен” “Како насликати портрет птице” и многе друге…

БАРБАРА

Сећаш ли се Барбара,
падала је киша непрестана
над Брестом тога дана,
а ти си ишла насмејана,
покисла, устрептала, блистава,
под крупним капима кише..

Сети се, Барбара,
сретох те у улици Сијам,
смејала си се – и ја сам ти се осмехнуо,
сећаш ли се, Барбара?

Нисам те познавао,
а ниси ни ти мене
сећаш ли се,
сети се ипак тога дана
и не заборави га.

Један човек што стајао је под стрехом заклоњен,
зовнуо те, Барбара
и ти си потрчала њему по киши,
покисла, устрептала, блистава
и бацила му се у загрљај.

Сећаш се тога, Барбара,
и не љути се што ти кажем ти,
јер кажем ти сваком кога волим,
чак и кад га не познајем.

Сећаш ли се, Барбара
и не заборави никад –
ту мудру и радосну кишу
на твом срећном лицу
ту кишу над морем,
по бродоградилишту
над лађом из Цезана..

Ох, Барбара
каква је свињарија тај рат,
и шта је са тобом сада
под кишом од гвожђа,
од ватре, челика, крви.

И онај који те је стезао у загрљају,
заљубљено, страсно
да ли је мртав, нестао или још жив.

Ох, Барбара
још увек киша пада над Брестом
као што је падала некада.
Али није то исто, јер све је порушено.
То су само посмртне капи ужаса и очаја,
то више није ни пљусак
гвожђа, челика и крви,
већ само облаци који нестају као пси,
као пси што промину
воденим струјама дуж Бреста,
да иструну негде далеко,
врло далеко од Бреста,
од кога није остало ништа.

АДРИЈЕН

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!

Грудва снега
коју си бацио на мене
у Шамонију
прошле зиме
сачувала сам је,
ено је на камину
покрај свадбеног венца
моје покојне мајке
коју је убио
мој покојни отац
што је гиљотиниран
једног тужног зимског јутра
или пролетњег…

Грешила сам признајем,
знала сам остати
дуге године
не враћајући се кући.
Али никада ти нисам рекла
да је то зато што сам била у затвору.

Грешила сам признајем
често сам тукла пса
али сам те волела.

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!

И Врбова грана
твој мали фокстеријер
који је црк’о прошле недеље
сачувала сам га!
Ено га у фрижидеру
и понекад кад отворим врата
да узмем пиво
угледам јадну животињу
и то ме страшно растужи!
А ипак то сам ја урадила
једне вечери да скратим време
док сам те чекала…

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!

Са врха куле Сен-Жак
бацила сам се прекјуче,
због тебе сам се убила.
Јуче су ме закопали
у једно дивно гробље
и мислила сам на тебе
и вечерас сам се вратила
у собу по којој си се шетао го
у време док сам још била жива
и чекала те.

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!

У реду грешила сам
дуге године нисам се враћала кући
али сам ти увек крила
да је то зато што сам била у затвору!
Грешила сам признајем
често сам тукла пса
али сам те волела!
Адријене немој да се дуриш!
Врати се!

КАКО НАСЛИКАТИ ПОРТРЕТ ПТИЦЕ

Насликати прво кавез
са отвореним вратанцима,
насликати онда нешто љупко,
просто, лепо и корисно за птицу.
Наслонити затим платно
на неко дрво у врту,
шуми или планини,
и сакрити се иза дрвета,
ћутке и не мичући се…

Понекад птица одмах слети
али богме некада јој требају
године и године да се реши.
Ту не смете клонути,
ваља чекати,
чекати и године ако треба,
брзина или спорост доласка птице
нема никакве везе
са успелошћу слике.

А кад птица дође,
ако дође,
у највећој тишини
сачекати да птица уђе у кавез,
и пошто је ушла
четкицом пажљиво затворити вратанца
а затим све пречаге избрисати редом.

Ту пазити да не додирнете
ниједно перце на птици.
Насликати затим дрво,
с тим да узмете најлепшу грану за птицу,
насликати затим зелено лишће
и свежину ветра,
сунчану прашину,
зујање буба у трави у врелини лета,
а затим причекати да се птица реши да пева.

Ако птица не пропева
то је лош знак,
знак да слика не ваља ништа.
Али ако птица запева
то је добар знак,
знак да је можете мирно потписати.
Тада сасвим лагано
ишчупајте птици једно перо
и тамо у ћошку слике
лепо се потпишите.

БАШТА

Хиљаде и хиљаде година
неће бити довољно
да искажу
онај трен вечности
кад си ме пољубила,
кад сам те пољубио,
једнога зимског праскозорја
у парку Монсури у Паризу,
на земљи
која се у звезде рачуна.

ПОСЕТА МУЗЕЈУ

У музеју воштаних Успомена
прођите галеријом Промашених намера,
ходником Неискрених жеља,
степеницама Безвољних жудњи,
и упашћете у клопку Кајања,
и ту моћи ћете да урежете по зидовима
са малим ножем-успоменом купљеним на улазу
зарезе Неспоразума…

Али изнад сале Изгубљених доброчинстава,
везаних очију акробата Љубав
играће на жици укочен од среће једва назрене,
од среће никад не заборављане…

И музика његовог циркуса
окретаће своју излизану плочу,
ислабљену али одушевљену,
и плоча ће се окретати
као месец крвави и ожалошћени,
очарани, оживљени, насмејани, обасјани,
задивљени, и задивљујући..

И биће то музика народа птица
музика птица народа..
Посетиоци слушајте ту музику и добро је чујте
и не да само обраћате пажњу на ту музику
на тај шум, већ предајте јој се сасвим.

Она ће вам се спокојно исплатити једног лепог дана
или неког другог дана та музика народа птица љубави.

ДОРУЧАК

Сипао је кафу у шољу,
долио млеко,
ставио је шећер
у белу кафу,
промешао кашичицом,
попио белу кафу
и спустио шољу
не говорећи ништа.

Потом је запалио цигарету,
правио колутове дима,
отресао пепео у пепељару
не говорећи ми ништа,
не гледајући ме.

Устао је,
ставио шешир на главу,
обукао кишни мантил
јер је падала киша
и отишао по киши,
без речи,
без погледа,
а ја сам спустила
главу у руке
и плакала.

ПАРИЗ У НОЋИ

Три шибице креснух у ноћи,
прву да ти видим лице,
другу да ти видим очи,
последњу да ти видим уста..
Онда помрчина – да се свега сећам,
док те у наручју своме стежем срећан.

Жак Превер
Поделите:

Оставите одговор