Владислав Петковић Дис био је српски песник и родољуб. Рођен је у Заблаћу код Чачка, као девето од тринаесторо деце. Био је слаб ученик, матуру није успео да положи ни из два пута. Ипак, био је веома талентован песник.
У војску није ишао. Ослобођен је због уских груди и, по препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, а покрај Зајечара, све у нади да ће имати довољно времена да се посвети песмама. Ипак, било је тешко бити распеван у чамотињи и тишини, па многе ноћи проводи са сељацима уз таблиће и чокање ракије. У град је одлазио једном месечно по плату, без које се ујутро враћао у село, након кафанске седељке. Следило је нових тридесет дана поста, до новог одласка у Зајечар.
То је трајало две године, када је одлучио да напусти учитељско место и са тек подигнутом платом, крене у Београд, једини могући пут за све песнике.
Ушао је сасвим тихо у друштво београдских великана, у време када се живело по кафанама које су биле и једина састајалишта. Знало се да се, када изађе, сваки књижевни часопис у кафани прочита од корица до корица. Када се појави ново књижевно име, кафане забрује. Глумци су своје представе после позоришта, настављали у кафанама. Људи су се у њима братимили и крвили. Узалуд је уважени Јован Скерлић грмео да је све зло од њих.
Висок и мршав, подуже косе и сасвим необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успева да пронађе прво запослење. Песник, који ће касније постати стални становник безмало свих наших антологија, радио је као кантарџија на савамалској трошарини и са снебивањем се жалио пријатељима да поваздан мора да мери шљиве.
Од прве плате штампао је подсетницу на којој је писало само „Дис“. По свој прилици, то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена ВлаДИСлав, мада су неки тврдили да је то име града из Дантеовог „Пакла“, а други да је то био српски средњовековни назив за европски запад. Прилично дуго надимак је исписиван искључиво латиницом, како га је писао и сам песник, да би однедавно био штампан и ћириличним писмом.
Два пута отпуштен из службе, живео је ни од чега: од коректура и сарадње по дневним листовима, од незнаних и невиђених послова песника, кога је негативно критиковао Јован Скерлић, најутицајнији критичар тог времена.
У тим кафанским ноћима, у боемским окупљалиштима, Дис се дружо са песницима Симом Пандуровићем, Матошем и другима.
Његов кафански начин живота умногоме се изменио после венчања са Христином – Тинком, младом и лепом поштанском службеницом коју је одмах сместио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. Она је, касније, о томе овако сведочила:
„Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити…“
Веома привржен породици, али и пријатељима, Дис ће једном рећи:
„За четири године брака нисмо четири пута сами, без гостију, ни ручали ни вечерали.“
У браку је имао двоје деце Гордану и Мутимира. Шестогодишња кћерка Гордана страдала је у непажњом изазваном пожару, 1918. године. Син Мутимир завршио је гимназију и 1940. дипломирао на Правном факултету у Београду. За време рата био је на Равној гори, као капетан у војсци Драже Михаиловића. После рата, враћа се у Београд и 1945. нестаје. Ликвидиран је од стране нове комунистичке власти.
Дис је са породицом живео веома скромно. У време балканских ратова, пријавио се као добровољац, али га због слабог здравља нису примили. Ипак, био је извештач са фронта.
Две године након објављивања “Утопљених Душа”, Српска краљевска академија, доделила је Дису годишњу награду за сиромашне писце, а те исте године, по повратку из рата, поново о свом трошку, Дис објављује и своју другу збирку песама “Ми чекамо цара”. Ово издање је поновљено 1914.године, а песме су углавном надахнуте патриотизмом.
Први светски рат Дис је провео на месту ратног дописника; преживео је повлачење преко Албаније, долазак на Крф, одакле одлази у Француску марта 1916. године. У Француској је написао “Недовршене песме”, које ће 1916. објавити “Српске новине” на Крфу.
Оболео је од туберкулозе, а сав зарадђени новац је слао породици, која га није добијала. Када је то сазнао, одлучио је да оде на Крф, не би ли некако помогао својима. Путовао је паробродом “Италија”, који је потонуо 18. маја 1917.године, торпедован од стране немачке подморнице. У њему је, у Јонском мору, окончан Дисов живот.
Дисова супруга Христина – Тинка (1892-1968), је након његове смрти, скоро четири деценије живела у Лозници, где је и сахрањена на Тичарском гробљу. После Дисове трагичне смрти у таласима Јонског мора у мају 1917, Тинка се удала за лозничког доктора Ивана Морозова. На спомен плочи изнад њеног гроба, уклесана су два пезимена. Иван Морозов је за живота, а умро је четири године после своје животне сапутнице Тинке, исписао и Дисово и своје презиме, али и стихове песме „Можда спава“, као и то да испод тог обележја почива удовица песника Владислава Петковића.

За свога живота Владислав Петковић Дис објавио је само две књиге поезије — што због недостатка новца, беспоштедности критике, или због тога што је живео само 37 година.
Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја. Његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и судбоноснијих раздобља своје историје, кад се налазила пред ратовима (балканским и првим светским), све мање је било места за мрачна расположења и за друштвену критику. Па ипак, 1910. Дис пише песму „Наши дани“, пуну огорчења, потресну лирску оптужницу, јединствен тестамент српског родољубља.
„Успиње се десет строфа ове песме у сам врх српске сатиричне поезије. Ни у најбољим Домановићевим сатирама није овако аветињски туробан, овако језив „спровод слободе“, на који су се сјатили ројеви моралних пажева, легије ћифта са исхереним и националним заставама. Гнушајући се тмине и моралног смрада што су одасвуд притиснули, Дис укључује у овај лирски опис пакла све што је Домановић немилице кресао у брк не само народним вођама него и народу. „Наши дани“ је лирска синтеза „Данге“, „Мртвог мора“, „Страдије“, „Вође“… То је уједно и грмљавина поротника страшног суда и ропац дављеника. То је песма пробуђене савести, поштене побуде, одважне једноставности. Потекла је из душе што је прегорела све опасности које вребају у земљи где ноћ уме да поједе и у по бела дана, где се за критичку реч бива линчован и здрав затваран у лудницу. То је песма искрености и истине коју можемо проверавати чак и по новинским извештајима. Песма „Наши дани“ опевала је мисао Јована Цвијића, о „кризи идеја и начела, кризи установа и уређења, династичних преврата, кризи државног опстанка и са свим тим везане кризе савести које сву душу потресају…“.
У песми „Наши дани“ лирским језиком је сажета црна хроника почетка двадесетог века. Како песник потресно сведочи, били су то дани великих разочарања. Мајски преврат из 1903, како је негде записано, изменио је сиротињи јеловник тако што су са „лука и сирћета прешли на сирће и лук“. Србија је постајала све гаднији „вашар политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца части и достојанства“. Док је једном руком делила својој деци оружје и униформе, држава је очекивала од песника да је називају Великом Добром Мајком. Нису јој били довољни добровољци. Критичко родољубље Наших дана постаје незамисливо и, чак, опасно. Тражиле су се химне, ратничке песме, борбени занос. Тако ће и најсненији песник српског језика зараћеној домовини понудити стихове усиљене хероике у збирци „Ми чекамо цара“.
(Преузето из предговора књиге „Изабране песме“ – Владислав Петковић-Дис који је написао Владимир Јовичић (стр. 12-13). Књига је објављења у издању ИРО „Вук Караџић“ из Београда, 1986. године.

Књигу “Утопљене душе” Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“. Поезија „Утопљених душа“ је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, који налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.
Збирка садржи 47 песама. Сматра се једном од најважнијих песничких збирки српске модерне и српске књижевности.
Збирка је састављена из пет циклуса, који су насловљени „Пролог”, „Кућа мрака”, „Умрли дани”, „Тишине”, „Недовршене речи” и „Сан”.
„Пролог” је састављен од једне песме насловљене „Тамница” у којој се тематизује траума рођења и живот као пад и која се неретко одређује као програмска песма Дисове поетике. После пада у тамницу, долази циклус „Кућа мрака” са својих седамнаест песама; затим следи циклус „Умрли дани”, у коме је 13 песама; потом циклус „Тишине” са 11 песама, међу којима се налази и антологијска песма „Нирвана”; за њима следи четврти циклус насловљен „Недовршене речи” са своје 4 песме и на крају, као нека врста песничког епилога, циклус „Сан”, који садржи једну песму „Можда спава“. Поезија у збирци је песимистична, ирационална, пуна слутњи и сновиђења, а међу мотивима сусрећу се мотиви егзистенцијалне утамничености, мртве драге и гашења живота.
Након изласка, збирку је Јован Скерлић дочекао врло оштром и негативном критиком. Он је у тексту „Лажни модернизам српске књижевнности”, између осталог, истакао да поезија Владислава Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: „ах, ох, авај, јао, куку”. Оваква негативна оцена била је оповргунута већ од стране следеће генерације песника (Милош Црњански, Растко Петровић, и др) који су у Дису видели свог претходника. Збирка је, такође, утврдила мит о Дису као „уклетом песнику“, по коме је песник називом збирке прорекао своју смрт у водама Јонског мора.
Збирка поезије “Ми чекамо цара”, написана је 1913. године.
„Ми чекамо цара“ је друга по реду збирка песама српског књижевника Владислава Петковића Диса. Први пут је штампана у београдској штампарији „Штампа“ 1913. На четрдесет и четири стране објављено је шеснаест родољубивих песама и оне су груписане у четири циклуса: „Велики дани” (осам песама), „Крвави дани” (пет песама), „Бол и слава” (две песме) и „Епилог” (једна песма). Збирка је компонована као својеврсни лирски дневник из Балканских ратова са датумима њиховог почетка и завршетка у насловима песама („17. септембар 1912. године“ и „11. август 1913. године“).
Видна промена Дисове поетике у односу на прву збирку „Утопљене душе” објашњава се песниковим искуством ратног дописника са фронтова Првог и Другог балканског рата, али и као Дисов покушај да поправи свој положај у књижевним круговима након што је Скерлић оштро искритиковао његову прву књигу. У томе је донекле и успео, с обзиром да је већ следеће године објављено друго издање у издавачкој кући С. Б. Цвијановић. Ипак Дисови дојучерашњи кафански пријатељи негативно су дочекали ову промену и сатирично су називали збирку „Ми хоћемо пара”, алудирајући на чињеницу да је излазак збирке помогла дворска канцеларија са 500 тадашњих динара и да је посвећена престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Каснији историчари књижевности и проучаваоци српске поезије углавном су оспоравали високе естетске вредности Дисове патриотске поезије, а сама збирка остала је у сенци „Утопљених душа”.
Да би се очувала успомена на овог великана српске поезије, завичајна библиотека у Чачку, која носи Дисово име, организује сваке године културну манифестацију „Дисово пролеће“. Дисове свечаности почињу 10. марта, на песников рођендан, а завршавају се доделом „Дисове награде“. „Дисово пролеће“ подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку.
Дис данас заузима истакнуто место у српској поезији 20. века, а његове најпознатије и уметнички највредније песме “Тамница”, “Нирвана” и “Можда спава” улазе у свевремену антологију српског песништва.

НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.
Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.
Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.
И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.
Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.
И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.
И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.
Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

ТАМНИЦА

То је онај живот где сам пао и ја
с невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја
Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.
Ал’ бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.
При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.
И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.
Као стара тајна ја почех ја живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна почех ја да живим.
Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К’о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава
И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина
И очију што их види моја снага.

МОЖДА СПАВА
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

ПИЈАНСТВО

Не марим да пијем, ал’ сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал’ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак’о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: „Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигао се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени,
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти,
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на поделе и обеде,
Будућности затворисмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе,
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несреће наше браће, од робова
Затворисмо своје очи и џепове,
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји који сишу к’о пауци,
Под срамотом живи наше поколење.

Помрачина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрачина притиснула наше дане.

Владислав Петковић Дис
Поделите:

Оставите одговор