РЕКЛИ СУ О БИБЛИОТЕЦИ:
Видоје Петровић,
градоначелник
Најумније чедо нашег града
Књига није прављена и написана да би била једном прочитана и сакривена од очију јавности. Књига живи ако је стално код различитих читалаца, она станује увек на другој адреси..
Први утисак и свака помисао на велику ризницу знања, учености и свих видова духовне енергије нераскидиво се наслања на чињеницу да је 150. годишњица библиотеке у Лозници савременица и 150. годишњици победе Вуковог језика, „Вуковице“ код Срба.
Оба повода за мене су посебна инспирација: први, да ову белешку пишем дан после велике свечаности на Церу, 19. августа, на Преображење, сто година после Великог рата, и тачно, на век и по од настанка овдашње библиотеке, почетка рада „Читалишта“ при друштву „Подринска слога“. А оно друго, што су приређивачи овде, на почетку, лепо навели када су подсетили да је наша библиотека реновирана 2006. и 2007. године средствима државе, из Националног инвестиционог плана, упућује ме на закључак да је свака реформа истовремена потврда жеља да се унапреди нешто што је будућност и саплитања на том путу. У овом случају, пред онима који су храбро одлучили да испуне вишедеценијску иницијативу грађана било је саплитања око тога да ли ће проширење библиотеке „заклањати“ прозор или два на оближњој стамбеној згради. Наравно, победиле су идеје будућности и стручне јавности, „кућа књиге“ је добила убедљиву победу да се усели у свој нови простор и комфор.
Књига је генералном реконструкцијом свог дома у нашем граду, постала вреднија од сваког споменика украшеног рељефима, дуборезом или сликама, јер сама гради споменике у срцима својих читалаца. Надам се да је тако и да као друштво још нисмо превише оболели од вишка „децибела“, да нас ти децибели о којима је писао Мома Капор, нису улењили да разговарамо, читамо и пишемо.
Пуно људи је пре мене рекло да је књига човеку највећи пријатељ. И мада модерно доба читање сврстава у последњу авантуру новог миленијума ја сам, управо читајући, успевао да сваку невољу и непознаницу одбацим у страну. Рај на земљи, којем тежимо, најлакше и најбрже се успоставља приласком рафовима књига и заласцима у садржину између нених укорица. Зато је веома важно да књижни фонд богатимо, библиотеку изнова модернизујемо и дигитализујемо, њен простор ширимо и подижемо на виши ниво. Тај императив био је наш путоказ и када смо у завичају великана „подигли“ Кућу писаца, Музеј језика и писма, научно – истраживачки центар у области друштвено – хуманистичких наука… Зашто нико то раније није учинио чини ми се мање важним од чињенице да је на истој маргини, матрици размишљања била и наша завичајна Библиотека.
Нека се аутори књижевних дела промововишу у овој кући књиге, нека њихове странице буду хваљене, ја ћу се „гордити онима које сам прочитао“, говорио је Борхес. Разумем поруку овог Аргентинца.
Светислав Божић,
академик САНУ, композитор
Повратак речи
Све што се збива и што ће бити, све што је створено и што се из створеног разлистало, све лепо и све тужно, све мирно и све закрвављено, све покренуто и све угашено, покренула је РЕЧ. Изван речи нема садржаја који она није предвидела, предсказала. описала, разрешила, узбуркала и смирила. Та РЕЧ, која нас неизговорена призива и опомиње, која нас успављује, која разгони смрт из нас и око нас, почива свуда и на сваком месту, у сваком часу и трену нашег живота.
Њена љубав према нама долази из срца енергије, из срца твораштва, из мисли СветоТроичне, од Оца и Сина и Свјатаго духа и стога она неће проћи док се сва њена садржина не збуде.
Ту чињеницу која неугасло лебди над нама и живи у нама, не покреће ни дан, ни ноћ, ни наша намера, већ ЉУБАВ којом је та реч превасходила и саму себе, и свој задатак и потоњи архипелаг живога света којим тако мирно и трпељиво крмани.
У ова времена, када се визуелна енергија надвила над нашим срцем и нашом мишљу, над нашим духом и нашом душом, учинило се да је РЕЧ узмакла и да је више нема. Захукталим процесима РЕЧ је постала баласт. Наумили су да све њене функције ажурирају додирима екрана, тастатура, сигнала паралелног света који су прогласили стварношћу.
У тако изманипулисаној стварносној прози потцењена је сила која нас је од пепела, земље, блата и шута бесмисла, учинила највишим смислом и циљем свега створеног.
У једном часу одбацили смо Веру Отаца, напустили Храмове, поверовали у многе паралелене идеологије, личности, оптеретили својим надама и неумереним амбицијама своје најближе, вође народа, гласноговорнике среће и прогреса. ловце у мутном и аквизитере светле будућности.
Сву бригу о себи и својима препустили смо другима. Лењи и духовно инертни, глухи да чујемо и призовемо РЕЧ, окривили смо за свој фијаско друге-никад себе.
Нисмо слушали РЕЧ а да јесмо, разумели бисмо да је све повезано и да су други огледало нас. а да смо ми огледало РЕЧИ. Не чувши је ми смо постали огледало других, њихове зловоље, њихових наума, њихове идеологије и њихове духовности. Постали смо празан сасуд у који је свако сипао шта је хтео и што му је било сувишно.
Нема нам друге него да се вратимо РЕЧИ, да се вратимо Вери Отаца, да испунимо храмове наше вере и да ту ослушкујемо хук и силу РЕЧИ, те да се тако и владамо.
У речи је извор стваралаштва, извор усменог и писменог казивања и појања, извор утехе, радости, покајања, извор историје, културе и цивилизације, у РЕЧИ су актери свих догађаја и све сцене Света који нам је РЕЧ показала.
Стога је завичајна библиотека „ Вук Караџић“ у Лозници један у низу небројених трезора који чува и уважава смисао РЕЧИ. Наравно, она је завичаијна, грудоболна, распевана и расплакана бројаница која се слива са милих брда и гора које окружују и чувају наш дом, Дрином и Јадром купан и умиван.
РЕЧ, похрањена у књизи није од стиропора. Није лака, тривијално естрадна, није маркетиншки и издавачки умножена само да би је било у продаји а не да би нешто значила.
Није све што је одштампано и издавачки пропраћено, везано за РЕЧ.
Нису сва дела и све награде додељене ауторима, произашле из РЕЧИ
Није свако певање, свака лирика, ма и завичајна била-потекло из напева РЕЧИ.
Нису све донације књига добронамерна даровност приложника.
Уз јубилеј, уз отменост коју разбокорава завичајни ветар, уз осмехе толиких уснулих, дарујем нашој библиотеци велику личну захвалност, што сам у једном часу времена осетио дах РЕЧИ, осетио бол за оним што прође али и неизмерну радост идући у сусрет ОНОМЕ који нас неће напустити до конца времена.
Јанко Вујиновић,
књижевник
Слово поводом Века и по Библиотеке у Лозници
Својевремено је мудри Иво Андрић, позвавши се на источњачку изреку записао – човек је увек дужан своме завичају.
А како се завичају одужити?
Тих ученичких година, посебно прве две године средњошколског образовања, у граду си практично имао три дома: незагрејану, тачније покаткад смлачену собицу у Клупцима, школску зграду и јавну библиотеку, у Вуковом дому културе. Сваком од ова три места припадао је одређени део, такорећи, дана. Соби у Клупцима део вечери, ноћ и рано јутро, од јутра до поднева некад и сат-два дуже проводио си у школској згради, остатак дана, до касне вечери, седео си у библиотеци. И то је био свакодневни, такорећи неприкосновени, распоред, бар током радне недеље.
У библиотеку, посебно првих неколико дана, па и недеља, ступао си скоро стрепећи. Било је ту нелагоде, али и привлачења, па и извесног страха. Улазио си као у храм. Храм књиге.
А тај, чинило ти се тада пространи дом књиге, уствари је била и прва књижница у коју си крочио под јесен 1960, у 15 години…
Из куће, такорећи без књиге, улазио си у Дом књиге. Тачније, из дома са 2 и словима две књиге (о оба ова наслова дале би се испреплести читаве приче, одакле ту, и зашто, ко их је и како набавио, и ко очувао у тим вихорним временима!) у здање са стотинама па и хиљадама наслова. Истина, поред осталих знаних и незнаних ти „светиња“ у сеоском дому постојала је још једна књига која се указивала, износила на светлост дана, то јест „читала“ неколико пута годишње, поменик, на липовој дашчици, са урезаним „чртами и резами“ чије се тумачење преносило са колена на колено. Али, то је већ део неке друге, пре свега етнографске приче.
У селу где је школарац одрастао такорећи и није било књига. Истина, у СРЗ, односно „задругу“, ако се то тако звало, стизале су пропагандне књижице о извршењу првог петогодишњег плана, односно – индустријализације плус електрификације, као и примерак-два листа Борба… О Борбу су се земљоделци такорећи отимали, пре свега због недостатка ризле за увијање дувана.
Па и на другој „великој школи“ од петог до осмог разреда, у Јадранској Лешници, сем школских књига такорећи и није било библиотеке, у пуном, правом значењу те речи. Истина, наставник српског језика имао је орман са десетак наслова које је, по показаном интересовању, давао ученицима на читање. Додуше, у родној кући си чувао и две три књиге које си добио на дар, на крају школске године. Једна од њих је и чувено дело пољског нобеловца Хенрика Сјенкијевича „Кроз пустињу и прашуму“… Или је то, ипак, био роман „Огњем и мачем“. Један од тих примерака, као да си угледао у Лођу, 2008. у Музеју војводства лођкога на изложби поводом годишњице чувеног писца… Због тога си ту изложбу посетио неколико пута. Једном доводио и студенте славистике. И приповедао о том, давном читању пољског литерате.
А у читаоници лозничке библиотеке било је мирно, топло. Могла се ту седети, прелиставати „Дечије новине“ или „Политикин забавник“ (додуше, већ си се нешто сматрао одраслим за те листове), па си позајмљивао и читао књиге. Ишчитао си десетине и десетине књига. Сем спокоја, тишине и топлоте којом се грејало тело, читаоница ти је несебично даровала и мудрост писане речи, богатила душу. Мудрост, којој се дивиш и не можеш се надивити. Можда си толико времена проводио у згради Библиотеке јер тек си постао становник града. Такорећи, никога ту ниси познавао. А тешко си се и уклапао у већ постепено стваране кругове новопридошлих ђака. А с пролећа, зграду библиотеке си мењао са Лагатором, наиме, позајмљене књиге си носио и читао на ливади, на Лагатору, некадашњем Вуковом имању. Па и ливада на Вуковом имању, била је драгоцени простор за удубљивање у разне лектире…
У лозничкој Библиотеци си преписивао и „прве песме“. Негде си се домогао добре свеске у коцке. Писао, исправљао, преписивао, глачао… Била је ту, чини се, исписана и једна „приповетка“.
После сваке прочитане књиге био си богатији.
Више си живео у тим прочитаним и новооткривеним световима него у онима који су те чекали одмах по изласку из библиотечке зграде.
Те, прве две године средњошколског учења, био си „запустио“ све предмете, сем српског језика и историје. Истина, учио си само за прелазне оцене. Колико ниси обраћао пажњу на хемију, економију, књиговодство, толико си сав свој мар уткивао у књижевност.
Већ помишљаш да пристиже доба да Библиотеци Вуковог завичаја полако почнеш враћати дуг. Дуг настао свих тих школских месеци и година које си у њој провео.
Ако ових неколико редака о првим уласцима у лозничку библиотеку и о њеном утемељивачу могу бити макар мали покушај враћања тог дуга завичају, њихов писац ће сматрати да је та отплата већ почела…
Београд, у Кући Ђуре Јакшића, на Скадарлији, при разговору „Век и по Библиотеке у Лозници“, мај/јун 2018.
Слободан Терзић
телевизијски и филмски уредник и продуцент
Библиотека –Чаробни свет књига
Завршавајући четврти разред основне школе у Лозничком пољу, чули смо од учитеља да је све до тада било лако, а од јесени, када кренемо у пети разред, у школу Анта Богићевић у Лозници чекаће нас прави „пакао“ и да би се , колико толико, припремили за јесен, треба преко лета прочитати књиге за лектиру.
Тако је нас неколико, једног јунског дана, пошло у Лозницу да се упишемо у библиотеку. Прелазак преко железничке пруге, која је на неки начин била природна граница између Лознице и Лозничког поља је представљао прелазак у један другачији свет. Уређена градска зона лепих и нових грађевина, чистих и уредних паркова, почетком седамдесетих прошлог века, чинила је тај нови део Лознице, који је настао као последица изградње Фабрике Вискоза, правим малим чудом. Лако смо и брзо постали чланови библиотеке и добили по једну књигу. Вративши се кући у приградско насеље Ергелу, тог поподнева сам прочитао прву књигу из лектире за пети разед. Сутрадан, у причи са другарима, схватио сам да они нису ни почели да читају своје књиге, па сам одлучио да сам одем до библиотеке.
Погледала ме библиотекарка сумњичаво, али ми је дала другу књигу. Када сам се трећег дана појавио, библиотекарка ме повела до управнице и рекла, овај дечак сваког дана долази пешке из Лозничког поља по нову књигу. Нисам се уплашио и на питање да ли сам прочитао књигу коју сам добио јуче, одговорио сам потврдно. Када сам препричао садржај прочитане књиге, управница је рекла библиотекарки да може да ми да две или три књиге, да не долазим сваки дан.
Убзо сам сазнао да поред књига за лектиру постоје и многе друге књиге, занимљиве и интересантне. Отворио ми се један бескрајни и чаробни свет, по коме још увек лутам, а заувек ће ми остати у сећању дан када сам први пут ушао у лозничку библиотеку.
Марица Поповић
најчитанији писац Библиотеке Вуковог завичаја
Пред вратима Библиотеке Вуковог, али и мог завичаја
Спадам међу оне особе које су само један део свогa живота повеле у свом родном крају. Један део, али онај најдражи…
Моје детињство одвијало се на стазама које врлудају кроз моју родну Брасину. Моја велика радост је била река Дрина, њена брза и хладна вода, камени белутци по којима сам скакутала, као и густо шеварје по коме смо се тата и ја крили од мајке, док смо стрпљиво чекали да се огласи звонце на риболовачком штапу и позове нас да из воде извучемо великог сома.
Ђак првак, био је понос свјих родитеља. Свака петица доносила ми је неку нову награду. Научила сам где је најукуснији сладолед у Лозници, а где се праве најбољи клакер и боза. За најбољи састав у школи, јели су се најбољи ћевапи… Биоскоп се заслуживао мало теже…
Током заједничких шетњи по Лозници, са великим поштовањем и чудном чежњом у гласу отац ми је скоро увек показивао једну зграду. Била је то зграда лозничке библиотеке.
Објашњавао ми је шта она представља за људе, који желе да постигну нешто у животу. Говорио ми је о подрињским великанима заслужним за наше писмо и наше образовање. Учио ме свему. Да је библиотека храм за просветљење, и први стуб за који треба да се ухвати дечја рука…
Свашта ми је говорио. Колико жали што није стигао да прочита још више књига и што није путовао још више и још даље… Да посебно жали што једног дана неће ући у ову исту библиотеку и затражити најновију књигу своје кћерке Марице…
Мислила сам да се шали са мном, али доста касније сам схватила колико је мој отац веровао у мене и на неки начин и одредио моју списатељску каријеру…
Мислила сам да никада нећу пронаћи снагу у себи да остварим његове жеље. Да ће оне остати само успомене, али живот прави веште замке и води нас неким само њему знаним путевима. Неке догађаје чак ни сама са собом нисам предефинисала и у потпуности разумела. Да је данас неко давно јуче, можда бих нешто и променила…
Вероватно бих раније почела да пишем. Раније бих схватила да су моја деца одрасла, да је дошло време да узмем оловку и папир и да полако почнем да празним своју душу. Нажалост, та бујица писаних речи је кренула тек када сам се изборила да оставим добро плаћен посао у „Прогресу“ и латим се „пера и мастила“…
Данас знам да сам урадила праву ствар. Иако сам почела да пишем у педесет четвртој години, иза мене је шеснаест романа, мада мислим да ће их бити још неколико. Иза мене је и „Плави феникс“, моја издавачка кућа и пет романа издатих другим ауторима. Иза мене је и доста признања, која су стигла сасвим спонтано. Надам се и заслужено…
Иза мене је скоро читав мој живот. Многи остварени снови, али и понеки промашај…
Ни за чим не жалим, осим за једним. Читавом својом душом желела бих да мој отац данас може да уђе у лозничку библиотеку, Библиотеку Вуковог завичаја и затражи најновији роман Марице Поповић…
Адам Пуслојић (песма)
песник
Мирјана Пејак,
директор Библиотеке Вуковог завичаја
Достојни Вука
Библиотека Вуковог завичаја сјајна је метафора за Србију. Настала је као формално уобличење стремљења знаменитих људи, које не можемо само дефинисати као великане 19. века, јер неке људске димензије не познају темпорална ограничења. Рођена је из жеље да се књига, писана реч, знање, образовање, уметност и култура уопште саберу у једном центру, одакле ће се, као вирови на Дрини, ширити Подрињем и досезати диљем ондашње Србије. Као и отаџбина, грађена је и рушена. Спаљивана у ратовима, обнављана у временима периодима мира. Горела и васкрсавала, опстала и остала за вјеки вјеков.
Иако је библиотека, опире се дефинисању и уоквиравању искључиво речима. Неопростиво је свести је само на књиге које чува. Она је сам живот, и оно зрно соли које називамо духовношћу, и без које би наше бивствовање имало бљутав укус.
Велика је част бити директор установе културе која траје 150 година. Овај континуитет потврда је чињенице да је наш народ и те како писмен и жедан умне речи. Велика је и одговорност, јер ваља на оном свету рачун поднети Вуку, проти Игњату, Обреновићима, Милану и Михаилу. Из тих разлога себи свакодневно постављам питање достојности, јер треба бити вредан таквих горостаса.
Сматрам да је пожељно бити „вуковац“, што не подразумева само Вукове дипломе у школовању, већ и много више – развијање и неговање лепих особина које народ овог краја има, од вредноће, преко епског дела личности, до вуковске домишљатости и довиљивости.
У мојој породици, генерацијама је негован култ писане речи, уз поделу послова: жене су куповале књиге, а мушкарци били задужени за писање. Имати кућу пуну књига било је, не статусни симбол, већ потреба. Баш као: бити члан „Караџића“, чијем су развоју доприносиле четири генерације мојих предака, од Васића до Михаиловића. Или, учланити се у библиотеку, и тиме бити у привилегованом положају, у свакодневном контакту са горостасима писане речи. Као Аријадна, следити уже које води, не до изласка из лавиринта, већ до уласка у у светилиште књижевности.
Многе су се речи излизале. Постоји једна, непотрошена, довољна да дефинише оснивача библиотеке, проту Игњата Васића: јунак. Јунаштво се и данас исказује у разним облицима, а један од њих је сигурно – бити борац за писану реч, за културу уопште, и побеђивати оловком, уместо мачем.
Ако је могао Вук, животним околностима ограничаван, а бескрајан, да српски језик, ћирилицу, народне умотворине и гусле прославља по свету, онда је на директору његове завичајне библиотеке само да буде достојан чувар вуковског књижевног огњишта, и да не дозволи да се искра писмености икад угаси. Тај лепи посао радим са радошћу.