Његош је био један од највећих српских песника, владар Црне Горе и владика. Његово најславније књижевно дело “Горски вијенац“ у Бечу је оцењено као “манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дела су “Луча
микрокозма“, “Огледало српско“ и “Лажни цар Шћепан Мали“ и до данас изазивају дивљење критичара и читалаца.
Према предањима његушки Петровићи воде порекло из Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно време су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори. Та предања демантују которски нотарски списи на основу којих се сазнаје да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дедa, Ђурађ Богутовић. Предање да су из Босне, сами о себи су знали Петровићи. Само име племена или краја не подразумева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувек живели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, пре турског освајања, у средњем веку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са севера данашње Македоније.
Владика Петар II Петровић Његош, рођен је на Његушима, 1. (по старом), а 13. (по новом) новембра, 1813, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје, под којeм је у народу био познат и доцније, као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић – владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Народ је именом “Владика Петар” називао једино његовог стрица.
Његош никада није употребљавао ни оно “II” уз Петар, него је то додато касније, као и уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Детињство је провео у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је написао и своје прве песме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, где му је старешина манастира био Јосип Троповић, који је предавао италијански, математику, црквено певање, псалтир и друге предмете. Његош је често посећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.
Стриц је, раније, за свога наследника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог наследника прогласио 20. јануара 1827. Желео је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, немачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ својој богатој библиотеци. Касније му је стриц за учитеља довео Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.
После стричеве смрти, 1831, Његош се закалуђерио и врло млад примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог наследника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.
Године 1833, Његош је отпутовао у Санкт Петербург, гдје је завладичен.
Петар Петровић Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимајући сву власт у своје руке а увео је и порезe. У једној културно заосталој средини, то је ишло тешко, што је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. “Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.
Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао своје одликовање, добијено од Метерниха.
Још једанпут је ишао, због државних послова у Петроград, и два пута у Беч. Путовао је и по Италији, у намери да разгледа уметничке споменике и знаменитости, али и ради лечења.
Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. Послије му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и подстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је 1830-тих година важио за великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском, а један део “Илијаде“ је превео са руског на српски језик, у народном десетерцу. Био је под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро искључиво у речнику.
Што је више “пјевао“ и продубљивао своју личност, утолико се више ослобађао тог утицаја. Његово најбоље дело, “Горски вијенац“, узвишеном дикцијом и обликом подсећа на грчку трагедију. Па ипак, дело је у потпуности самостално и као непосредан производ народног духа и језика. Поред руског, Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао је највеће песнике и мислиоце.
Иако је Његош почео да пише још као дечак, то су углавном биле кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Ипак, Сима Милутиновић Сарајлија је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве.
1834, Његош је објавио две збирчице песама, у којима има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник “Луче микрокозме” и “Горског вијенца”. Међу песмама у којима превладава дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу:”Црногорац к свемогућем Богу“, “Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и “Ода Сунцу“. Остале песме опевају савремена црногорска јунаштва и испеване су сасвим у духу народне поезије. Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, сакупљао их, и сам стварао нове.
Поред песама у поменутим збиркама, штампао је и два краћа спева у истом духу: “Кула Ђуришића“ и “Чардак Алексића“. 1854. је објављена “Слободијада“, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима. Његош је хтео да своју “Слободијаду” посвети престолонаследнику Александру, али то му није било дозвољено, пошто је руска цензура дала неповољан суд о његовом делу.
Вук Караџић је сматрао да је и друге песме о новим бојевима црногорским, испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци “Огледало српско”. По савременим листовима и часописима изашао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица.
Почео је скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници, али, све више се развијао, поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје уметничко изражавање и у последњих седам година живота створио је три своја главна дела: “Луча микрокозма“, “Горски вијенац“ и “Лажни цар Шћепан Мали“. Наравно, међу њима је и заљубљенима, увек драга “Ноћ скупља вијека”.
Његова дела превођена су на више језика, укључујући и јапански (“Горски вијенац“, “Луча микрокозма“).
У пролеће 1850. разболео се од грудне болести којој је узалуд тражио излечење у Италији, а од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелео је да оде до Котора ради лечења, али за то није имао снаге. Лекар по ког је послато у Котор, на пола пута је примио вест да је болесник већ преминуо.
Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре његовој последњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према “комшијама”, а нарочито према Боки Которској. Жеља му је била да буде сахрањен на Ловћену.
Књаз Данило је извршио аманет, и пренео стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невреме и громови су оштетили капелицу у којој је био сахрањен, али се књаз Никола после ратних победа сетио да је 1879. године утврди и осигура громобранима.
Кад је Аустрија у Првом светском рату освојила Црну Гору, генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници и многе кости су, како наводи Владика Дожић, због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу.
23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечан пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, које је наредио да се изграде посебно за ту намену. На месту старе капеле која је срушена 1974. године, подигнут је маузолеј.
На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима из “Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају “Луче“.
Његошева имовина и личне ствари, скоро да нису сачуване. Пропадале су временом и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар и несхватање њиховог значаја. Његош је био човек који је чувао сваки папирић и сваку ситницу. Али, нетрагом су нестали и његова одећа, оружје, пера, дивити и чибуци… Књиге с његовим примедбама на маргинама, годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свег намештаја, од слика из његових соба, од личних ствари — преживела је само једна фотеља. Преживело је више његових портрета, и то изван Црне Горе. Његов билијар је изгорео у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Брест крај Биљарде је посечен да би се направило место за споменик убијеног краља Александра Карађорђевића. Његошеве топове су одвукли аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: “Луча микрокозма“ и “Шћепан Мали“.
Српска академија наука и уметности је новембра 2013. свечано обележила два века од рођења Његоша.

ЛУЧА МИКРОКОЗМА (одломак)

Ах, како је земља напуњена
с идолима свакога изрода!
О, како је лице свемогуће
мрачна глупост обезобразила!
Таме цар се зли обрадовао
видећ име неба подругано,
видећ људе ђе свакој мрскости
са тамјаном олтар окађују,
видећ гадне змије, крокодиле
да безумна сљепост обожава.
О невини синови природе,
о мудрости проста најсјајнија!
До рођења св’јета истинога,
ви пресретни поклоници сунца!
Ви сте вјерни небесни синови,
вас свјетила луче животворне
носе к творцу, лучах источнику;
луч је сјајна богословија вам,
луч вам жертву у небо уводи,
луч вам творца освјетљава душу!
Гле дивнога сада видјенија!
Сунце правде и земљу огрија,
храм се мрачни засја заточниках,
робовима олакшаше ланци:
син достојни оца превјечнога
обука се у человјечество,
наоружан оружијем правде
и стр’јелама светог просвјештења,
попирући злобу и тирјанство,
добродјетељ у храм освештава.

ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ (одломак)

ШЋЕПАН (к народу)
Поздрављам те, витешки народе,
права дико рода славенскога,
огледало борбе нечувене,
пречишћена искро вјековима,
мучениче и жертво слободе,
прогнаниче за част од тиранах.
Што уради Исток са Западом,
какве страшне учини промјене,
какве силе сатрије вријеме!
Плијенише народи Римљане,
утопи се Грчка у баснама.
Какве мишце Осман испрелама,
З’јевајући да свијет прогута!
Бола, куран утрије Славјане –
братске крви просипју ријеке.
Ко би икад мога вјеровати
да народац један без приправе
мож’ остати и противу стати
дивљој сили, свих залах састави,
стамболскијех грубијех хаканах
и отровној сили вјеровања?
Поздрављам те, светињо славенска!
Целива земљу пред собом.
У тебе је моје спасеније,
а у мене твоја срећа сјајна;
све ћу оне испунит објете
које ти је мој велики предак*
торжествено за труд обрекао;
неће нигда благородна жертва
без обилног плода останути.
Поздрављам те, јуначки уточе!
Нека будеш и царским утоком –
ах несрећна цара раскруњена!
ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ (одломак)
Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјере им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечеро,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије,
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био!
Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ (одломак Владика Данило)

Виђи врага су седам бињишах,
су два мача а су двије круне,
праунука Туркова с Кораном!
За њим јата проклетога кота,
да опусте земљу свуколику
ка скакавац што поља опусти!
Францускога да не би бријега,
аравијско море све потопи!
Сан паклени окруни Османа,
дарова му луну ка јабуку.
Злога госта Европи Оркана!
Византија сада није друго
но прћија младе Теодоре;
звијезда је црне судбе над њом.
Палеолог позива Мурата
да закопа Грке са Србима.
Своју мисли Бранковић с Гертуком.
Мухамеде, то је за Гертуку!
Сјем Азије, ђе им је гњијездо,
вражје племе позоба народе –
дан и народ, како ћуку тица:
Мурат Српску, а Бајазит Босну,
Мурат Епир, а Мухамед Грчку,
два Селима Ципар и Африку.
Сваки нешто, не остаде ништа;
страшило је слушат што се ради!
Мален свијет за адова жвала,
ни најест га, камоли прејести!
Јанко брани Владислава мртва;
што га брани, кад га не одбрани?
Скендербег је срца Обилића,
ал’ умрије тужним изгнаником. –
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога…
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла наџивјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови…
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Виђи посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
“Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити…”
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије? –
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки –
затријеће сјеме у одиву.
Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ (одломак Вук Мићуновић у сну)

Ал’ је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Па све могах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вјенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в’ јенац било
него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живље од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Андриј’ ђе је погинуо –
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише…

НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен под шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад тријезна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје вријеме сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди…
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе…
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

ЊЕГОШЕВЕ ОМИЉЕНЕ ИЗРЕКЕ И ЦИТАТИ:

…У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!
…Ћуд је женска смијешна работа! Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди.
…Страх животу каља образ често. Ко на брдо, ак и мало, стоји више види но онај под брдом.
…Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи.
…Очи зборе што им вели срце.
…Самообмана је убитачна и за људе и за народе.
…Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.
…Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.
…Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека; ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветлија!
…Липо, љепо, лепо и лијепо, било, бјело, бело и бијело – листићи су једнога цвијета, у пупољ се један одњихали.
…Будале су с очима слепе.
…Вјечна зубља вјечне помрчине нит догори нити свјетлост губи.

Петар II Петровић Његош

Поделите:

Оставите одговор