Пабло Неруда, је био чилеански књижевник и добитник Нобелове награде за књижевност. Свој литерарни псеудоним Неруда који је касније прихватио као лично име, преузео је од имена чешког песника и писца Јана Неруде.
Пабло Неруда је рођен 12. јула 1904. године, у граду Перал у Чилеу као Рикардо Нефтали Рејес као син железничара, Хосеа дел Кармен Рејеса Моралеса и учитељице Росе Басоалто Опазо, која је само месец дана након рођења сина преминула од турбекулозе.
Недуго после мајчине смрти, његов отац је нашао нови посао у месту Темуко у ком је Рикардо провео своје детињство. Почео је да пише веома рано. У гимназијским данима објавио је своје прве радове у регионалном часопису “Сутра“ и склопио је пријатељство са директорком женске гимназије, и већ познатом књижевницом, Габријелом Мистрал, која је на њега пренела љубав према руским ауторима. У 19. години објавио је своју прву књигу поезије, а у 20. и другу под називом “Двадесет поема о љубави и једна песма без наде“. Студирао је француски језик и педагогију.
Шпански грађански рат и смрт његовог пријатеља Федерика Гарсије Лорке на њега су оставили неизбрисив траг. Прикључује се револуционарном покрету и почиње да пише песме са револуционарно-социјалном тематиком. Од 1927. до 1935. радио је при чилеанском конзулату у Рангуну. Од 1939. до 1940. био је конзул у Паризу, а након тога у Мексику, до 1943. године. У Чиле се вратио 1945. и постао сенатор. Због неслагања са тадашњим председником Чилеа био је прогоњен. Успео је да побегне у Европу, где је боравио у разним земљама. У Чиле се поново вратио 1952, где је живео до своје смрти 23. септембра 1973. године. Објавио је десетак књига поезије. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1971. Јуна 2011. покренута је истрага о околностима његове смрти 1973. године. Форензичари су утврдили да је имао узнапредовали карцином када је умро.
Нерудин отац није подржавао занимање свог сина за поезију, али Неруда је имао подршку других људи, укључујући и будућег нобеловца Габриела Мистрала. У тринаестој години објавио је свој први рад, есеј, под називом “Ентузијазам и персерверанција“у локалном дневном листу “Ла Мањана“. Наредних година објавио је бројне песме као што су “Моје Очи“ и есеје у локалним часописима. Са шеснаест година, 1921. године, Неруда се преселио у Сантијаго да студира француски на Универзитету у Чилеу, са намером да постане учитељ, међутим, убрзо је све своје време посветио поезији. Године 1923. његов први стих “Крепускуларио” је објављен, а затим следеће године „Двадесет љубавних песама и песма очајања“, збирка љубавних песама које је била контраверзна због своје еротике, поготово што је у питању био тако млад аутор. Оба дела су критички похваљена и преведена на разне језике. Током наредних деценија збирка “Двадесет песама“ је продата у милион примерака и постала Нерудино најпознатије дело.
Неруда је имао међународну репутацију као песник, али је без обзира на то, био суочен са сиромаштвом.1926. објавио је збирку „Покушај бесконачног човека“ и роман „Становник и његова нада“.
1927. почела је његова друга дипломатска каријера у латиномаеричкој традицији. Био је цењен песник и дипломата, који је често путовао широм света. Нерудина намера објављивања под измишљеним именом је била да избегне незадовољство свога оца због своје поезије. До 1930. године, када је усвојио своје измишљено име “Пабло Неруда“, био је објављиван аутор поезије, прозе и публицистике. Верује се да је себе називао “Неруда“ по чешком песнику “Јану Неруди“.
Након неуспелог атентата 1940. на Лава Троцког, Неруда је обезбедио чилеанску визу за мексичког сликара Давида Алфара Сикероса, који је оптужен да је био један од завереника у атентату. Неруда је касније изјавио да је то урадио на захтев мексичког председника, Мануела Авиле Камача. То је омогућило Сикеросу, који је затим био затворен, да напусти Мексико и оде у Чиле, где је боравио у Нерудиној приватној резиденцији. У замену за помоћ, Сикерос је провео више од годину дана сликајући мурал у школи у Чиљану. Нерудин однос са Сикеросом је био критикован, па се Неруда трудио да одбаци наводе да је његова намера била да помогне атентатору, као “сензационалистичко политичко-књижевно узнемиравање“. У Мексику, Пабло Неруда је упознао чувеног мексичког писца Октавија Паза, са којим је дошао у сукоб 1942.
Године 1943. посетио је и Перу и остатке светог града Инка Мачу Пикчу којем је посветио поему “Висине Мачу Пикчуа”. 1945. чилеанске власти постављају Неруду за сенатора, а баш те значајне године добија и Националну награду за књижевност.
Подстакнут својим искуствима у Шпанском грађанском рату, Неруда се, као и многи левичарски оријентисани интелектуалци своје генерације, дивио Совјетском Савезу и комунистичком диктатору Јосифу Стаљину, делом због улоге коју је одиграо у победи над нацистичком Немачком и идеалистичким погледима. То дивљење је истакнуто у песмама писаним 1942. и 1943.
1953. Неруда је од Стаљина добио награду за мир.
1948, сматрајући да му прети хапшење, Неруда је отишао у илегалу, а он и његова жена крили су се од куће до куће код својих присталица и поштовалаца наредних тринаест месеци. Док је био у бекству, сенатор Неруда је уклоњен из канцеларије, а у септембру, 1948. Комунистичка партија је потпуно забрањена, Законом за трајну одбрану демократије, који је преко 26.000 људи елиминисао из изборног регистра, чиме им је онемогућено право гласа.
Чилеанска Социјалистичка партија номиновала је Салвадора Аљендеа као свог кандидата на председничким изборима у септембру 1952. и било је важно да Неруда буде присутан, од стране до сада најугледнијег Чилеанске левичарске књижевне фигуре, да подржи кампању. Зато се вратио у Чиле у августу те године. Његов брак са Делијом дел Карил, се у међувремену распадао, јер је Дел Карил у сазнала за његову аферу са Матилде Уррутиа, 1955.
После смрти Че Геваре у Боливији 1967, Неруда је написао неколико чланака жаљења за губитком “великог јунака”. У исто време, он је рекао свом пријатељу Аиди Фигуероу да не плаче за Че, већ за Луисом Емилиом Рекабареном, оцем чилеанског комунистичког покрета, који је проповедао пацифистичку револуцију преко насилних Чеових начина.
Три куће које су биле у његовом власништву у Чилеу, претворене су у музеје, и доступне су широј јавности. Нерудина биста се налази на јужној страни дворишта зграде Организације америчких држава у Вашингтону. Многи композитори, музичари, уметници и други људи из сфере музичког света користили су Нерудине песме као инспирацију за своја дела. Велики број његових песама је компонован и реализован у албуме.
У част овог великог уметника настале су и опере, песме о његовом животу, као и песме које величају његово дело и поезију, поготово ону љубавног карактера. Нерудин боравак у вили на острву Капри је од стране чилеанског аутора Антонија Сакрамента описан у новели овог аутора.
2008. године писац Роберто Ампуеро написао је новелу о Нерудином приватном животу, у којој је Неруда главни лик. Новела се зове “Сањар“ и представља фиктивно детињство овог песника, где је приказан успон и цветање једног обичног дечака из Чилеа, упркос препрекама на које наилази због негативног става његовог оца. Направљен је и филм о Нерудином боравку на острву Капри, на ком упознаје локалног поштара који му постаје најбољи пријатељ и који га инспирише да ствара и пише песме љубавне тематике. “Зов песника“ је документарни филм који прати Нерудин живот и стваралаштво, а постоји још један документарни филм о Неруди у трајању од 120 минута, који укључује и интервјуе са Нерудиним блиским пријатељима и познаницима. Филм је наишао је на врло добар одзив код публике.
1971. Неруда је добио Нобелову награду за књижевност, која је на најбољи начин заокружила његов дугогодишњи рад. Нобеловој награди претходила је номинација за председника државе (1970), које се Неруда одрекао у корист Салвадора Аљендеа, који га је убрзо именовао за амбасадора у Паризу. Ту дужност је вршио од 1970—1972. Током свог мандата утицао је на поновне преговоре о спољном дугу Чилеа. Након неколико месеци боравка у Паризу, његово здравље знатно се погоршало. Неруда се вратио у Чиле, где је преминуо од срчаног удара у ноћи 23. септембра 1973. у Сантиаго Санта Мариа клиници.
Сахрана је одржана уз масовно присуство полиције. Нерудина кућа је обијена а његови радови и књиге су отети или уништени. После његове смрти објављена је његова аутобиографија под називом “Признајем да сам живео”, коју је писао све до последњег дана укључујући и последњи сегмент који описује смрт Салвадора Аљендеа током побуне Пиночеа и других генерала.
Правоснажни органи Чилеа пристали су недавно, да отворе истрагу поводом сумњивих околности под којима је умро чилеански Нобеловац. Већ у мају ове одине, његов лични секретар и возач Мануел Араја изразио је сумњу да је Пиноче одговоран за смрт Нобеловца, јер му је Неруда сметао, али је пишчева фондација убрзо негирала Арајине наводе. Судија који је пристао да отвори Нерудин случај каже да има моралну обавезу да истражи смрт песника, која се догодила две недеље по државном удару, а да ли ће нова истрага изнети на светлост дана нову истину, остаје да се види…

НОЋАС БИХ МОГАО НАПИСАТИ СТИХОВЕ

Ноћас бих могао написати најтужније стихове.
Написати, на пример:
“Ноћ је посута звездама,
Трепере модре звезде у даљини.
Ноћни ветар кружи небом и пева.

Ноћас бих могао написати најтужније стихове.
Волео сам је,
а понекад је она и мене волела.

У ноћима као ова била је у мом наручју.
Љубих је, колико пута,
испод бескрајног неба.
Волела ме, а понекад и ја сам је волео.

Како да не волим њене
Велике непомичне очи.
Ноћас бих могао написати најтужније стихове.
Мислити да је немам,
осећати да сам је изгубио.

Слушати ноћ бескрајну,
још много дужу без ње.
И стих пада на душу као роса на пашњак.

Није важно што је моја љубав не сачува.
Ноћ је посута звездама и она није уза ме.
То је све. У даљини неко пева. У даљини.
Душа је моја несрећна што ју је изгубила

Као да је жели приближити мој поглед је тражи.
Срце је моје тражи, а она није уза ме
Иста ноћ у бело одева иста стабла.
Ни ми, од некада, нисмо више исти.

Више је не волим, сигурно,
али колико сам волео!
Мој глас је тражио ветар да такне њено уво.
Другоме. Припашће другоме.
Ко пре мојих пољубаца.

Њен глас и јасно тело. Њене бескрајне очи.
Више је не волим, заиста,
но можда је ипак волим?

Љубав је тако кратка, а заборав тако дуг!
И јер сам је у ноћима попут ове
држао у наручју,
душа је моја несрећна што ју је изгубила.

Иако је то последња бол коју ми задаје
и последњи стихови које за њу пишем.

АКО МЕ ЗАБОРАВИШ

Хоћу да знам
једну ствар.

Знаш како је то
ако гледам
кристални месец, црвену грану
споре јесени у мом прозору,
ако дотакнем
уз ватру неопипљив пепео
или изборано тело кладе,
све ме одводи теби
као да је све што постоји,
мириси, светлост, метали
попут барчица што плове
ка острвима твојим која ме чекају.

Е, па добро,
ако мало-помало престанеш да ме волиш
и ја ћу престати тебе да волим
мало-помало.

Ако ме одједном заборавиш
не тражи ме
јер бих те ја већ заборавио.
Ако сматраш дугим и лудим
ветар застава
што пролази кроз мој живот
и одлучиш
да ме оставиш на обали
срца у коме имам корена
запамти
да ћу тога дана,
тога часа
дићи руке
ишчупати своје корене
у потрази за другим тлом.

Али
ако сваки дан,
сваки сат,
пристанеш да ми будеш судбина
с неумољивом слашћу,
ако се свакога дана попне
један цвет до твојих усана тражећи ме
о љубави моја, о моја
у мени се сва та ватра понавља,
у мени ништа није угашено ни заборављено,
моја љубав се храни твојом љубављу, љубљена,
и све док живиш биће у твојим рукама
не напуштајући моје.

ТЕЛО ЖЕНЕ

Тело жене, бели брежуљци, бедра бела,
ти си сподобна свету у свом чину нуђења,
Моје тело дивљег ратара у теби копа
и избацује сина из дубине земље.

Бејах осамљен као тунел. Од мене бежаху птице
и ноћ је у мене надирала својом моћном најездом.
Да бих се наџивио, ковао сам те као оружје,
Као стрелу у свом луку, као камен у праћки.

Али долази тренутак освете и ја те љубим.
Тело од коже, од маховине, од млека чврста и лакома.
Ах, пехари груди! Ах очи одсутности!
Ах, руже препона! Ах, глас твој спор и тужан

Тело жене моје, остат ће у твојој љупкости.
Жеђи моја, помамо моја бескрајна, мој путе неодлучни!
Тамна корита у којима жеђ вечита траје,
и умор траје, и патња бесконачна.

ДОПАДАШ МИ СЕ КАДА ЋУТИШ

Допадаш ми се када ћутиш јер као да си одсутна,
из даљине ме чујеш и глас те мој не додирује.
Као да су ти очи некуд одлетеле
и пољубац један склопио усне.

И пошто су све ствари пуне моје душе,
израњаш из њих њоме испуњена.
Лептиру сна, на моју душу личиш
и личиш на реч меланхолија.

Допадаш ми се када ћутиш и кад си као одсутна.
И као да се жалиш , лептирице заљубљена.
Из даљине ме чујеш и глас ме твој не додирује.
Дозволи ми да ћутим заједно с ћутањем твојим.

Пусти ме да ти говорим такође ћутањем твојим,
светлим као светиљка, једноставним као прстен.
Слична си ноћи, заћутала и звездана.
Ћутање ти је од звезда, тако далеко и чисто.

Допадаш ми се када ћутиш јер као да си одсутна.
Далека и болна као да си преминула.
Само реч, тада, један осмех је доста.
И радостан сам, радостан што истина то није.

КАД УМРЕМ

Кад умрем желим твоје руке на својим очима:
желим светло и жито твојих љубљених руку,
да ме још једном дирне њихова свежина,
да осетим нежност што измени моју судбину.

Хоћу да живиш док те успаван чекам,
хоћу да твоје уши и даље слушају ветар,
да удишеш мирис мора које смо заједно волели
и да наставиш ићи песком којим смо ходали.

Хоћу да оно што волим настави да живи,
а тебе сам љубио и певао изнад свега,
зато цветај и даље расцветана,

да би досегла све што ти моја љубав наређује
да би сена моја прошетала твојим власима,
да бисмо тако упознали разлог моме певању.

ИГРАШ СЕ СВАКОГ ДАНА

Играш се сваког дана светлошћу свемира.
Профињена узванице, стижеш у цвету и води.
Више си но ова бела главица коју стежем
свакога дана попут грозда.
Не сличиш никоме откако ја те волим.
Допусти да те положим медју жуте венце.
Ко ти записује име
димним словима медју јужним звездама?

Ах, дај да се сетим каква си некад била,
кад још ниси постојала.
Изненада, ветар завија
и удара у мој прозор затворени.

Небо је мрежа испуњена мрачним рибама.
Овамо сви ветрови неба стижу, сви.
Киша хаљину одбацује.
Пролећу птице и ветар,
ја се могу борити против људске силе.

Олуја тамо лишће ковитла и одвезује све барке
што су их синоћ везали за небо.
Ти си овде. Али ти не бежиш.
До посљедњег крика ти ћеш ми одговорити.
Као да те страх, склупчај се уз мене.
Па ипак, понекад ти је нека чудна сена
очима прохујала.

Сада, малена, цветак ми козје крви пружаш,
и чак ти груди њима одишу.
Док жалобни ветар хуји убијајући лептире,
ја те љубим,
и радост моја гризе ти шљиву уста.

Није ти било лако привикнути се на мене,
на душу моју усамљену и дивљу,
на име моје које сви избегавају.
Толико пута видесмо како зорњача пламти
док смо се љубили у очи и док су се
над нашим главама сумраци расплитали
у разигране лепезе.
Моје су те речи засипале, миловале.
Одавна сам волео твоје тело од блиставог седефа.
За мене ти си владарка свемира.

Цвеће ћу радосно, наш copihue, с планине донети,
лешнике загасите и кошаре шумских пољубаца.
Желео бих учинити с тобом оно
што пролеће с трешњама чини.

Пабло Неруда
Поделите:

Оставите одговор