Габријел Хосе де ла Конкордија Гарсија Маркес био је колумбијски писац, новинар, издавач и политички активиста.
Рођен је 6. марта 1927. у граду Аракатака, у области Магдалена. Углавном је живео у Мексику и Европи. Највећи део свог живота провео је у граду Мексико Сити.
Гарсија Маркес се сматра најпознатијим писцем магичног реализма, жанра у коме се преплићу митови и магија са реалношћу свакодневне егзистенције. Највише је допринео томе да латиноамеричка литература дође у центар пажње светске културне јавности шездесетих година 20. века. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1982. године.
Његово најпознатије дело, “Сто година самоће”, продато је у више од 30 милиона примерака. У њему је описан живот изолованог јужноамеричког села где су необични догађаји представљени као сасвим обични.
Маркес је био тихо и стидљиво дете, опчињено причама свог деде. Све клице будућих дела никле су у кући у којој је живео, у причама о грађанском рату, масакру, доласцима и одласцима тетки и незаконитој кћерки његовог деде. Деда му је умро кад је имао 8 година, а када му је бака ослепела отишао је да живи са родитељима у Сукре. Имао је репутацију “стидљивог момка који је писао смешне песме”.
Похађао је основну школу у Аракатаки, док је живео са бабом и дедом. Након дедине смрти, родитељи га шаљу у Баранкиљу да настави школовање на колеџу Сан Хосе. Са десет година пише своје прве стихове.
Године 1940. добио је стипендију за надарену децу коју су додељивали језуити и одлази у Сипакиру, град близу Боготе. Матурирао је 1946. и по жељи родитеља уписао је Национални универзитет права у Боготи. . Исте године излази и његова прва објављена приповетка “Треће препуштање судбини“.У овом периоду упознао је своју будућу жену, тада 13-годишњу девојчицу.
У двадесетој години напушта Боготу и сели се у Картахену, где наставља студије права. У Картехени је започео бављење новинарством. Након две године студирања и бављења новинарством, добија прилику да оде у Баранкиљу, што и чини 1950. Године.
У Баранкиљи, са седамнаест година почиње да се бави новинарством и активно учествује у раду књижевне групе “Пећина”. Овој групи припадају и друге значајне личности из колумбијског културног живота, а међу њима и романсијер Алваро Сепеда Самудио и сликар, Алехандро Обрегон.
Гарсија Маркес се није претерано интересовао за своје студије. У то време се доста посвећује читању.
Добио је копију Кафкине књиге “Метаморфоза”, која је оставила дубок утисак на њега, јер је схватио да књижевност не мора да прати строгу нарацију и радњу. Тада почиње да пише, и његову прву причу објављују “Либералне новине”. На њега су велики утицај извршили и Софокле и Фокнер, који га је задивио способношћу да преобрати детињство у митску прошлост, измишљајући град у коме ће се радња дешавати. Од Софокла је преузео и тему о злоупотреби моћи.
Инспирацију за дело „Сто година самоће“ добио је када се вратио у бабину кућу у Аракатаки. „Уклета“ кућа вратила је успомене, а цео град је изгледао као мртав и залеђен у времену. Раније је скицирао причу о свом искуству у кући, стога је роман требало да се зове „Кућа“. Нажалост, 1952. године причу је одбио први потенцијални издавач.
Гарсија Маркес наставља да пише за дневне новине “Хералдо”, а затим прелази у редакцију листа “Еспектадор” у Боготи. У овим новинама објављује своје приповетке “Треће одрицање” и “Одмор у уторак”, које је касније заједно са другим, расутим по новинама и часописима, сакупио и објавио под насловом “Сахрана Велике Маме”. Године 1954. одлази у Рим да извештава о ишчекиваној смрти папе Пија XII, a годину дана касније у Париз, као дописник “Еспектадора”.
1955, док је Гарсија Маркес био у источној Европи, његови пријатељи су без његовог знања однели рукопис другом издавачу. Овај пут, рукопис је објављен. У Европи је радио као новинар за различите листове.
У Боготу се враћа 1956, да би одмах затим отишао у Венецуелу, у Каракас, где такође ради као новинар. Он је нови уредник часописа “Моменат”. Такође је радио у часопису “Графичка Венецуела” и “Елита”, који нису листови већег угледа. После победе кубанске револуције, Гарсија Маркес ступа у везу са новинском кућом “Пренса латина” и постаје њен дописник из Боготе. Нешто касније, као дописник ове кубанске агенције, присуствује и скупу Генералне скупштине Организације уједињених нација. У то доба је и члан редакције часописа “Аксион либерал”, у коме штампа полемички чланак „Колумбијска књижевност: превара нације“. Након тога се сели у Мексико, где се бави новинарством и кинематографијом.
1958, инспирисан револуцијом на Куби, започео је пријатељство са Фиделом Кастром. У јануару 1965. Гарсија Маркес и његова породица су се возили на одмор у Акапулко кад га је обузела инспирација. Зачуо је неки свој унутрашњиглас. Први пут у двадесет година, као да је ударац грома “потпуно осветлио његов Макондо”.
Након годину дана рада Гарсија Маркес је послао прва три поглавља своје нове књиге Карлосу Фуентесу. Ближећи се завшетку дела, смештао је себе, своју жену и пријатеље у роман, и на последњој страни открио име свог романа – „Сто година самоће“. Објавио је роман у јуну 1967.
Током прве седмице свих 8000 примерака је било распродато. Дело је превођено на десетине језика и освојило је четири међународне награде. После објављивања “Сто година самоће”, октобра 1967. одлази у Барселону, где упознаје многобројне писце и издаваче, и само после годину дана одлучује да престане да даје интервјуе, јер је у Барселону првобитно дошао зато што га нико не познаје. Тих година ојачава везе са Паблом Нерудом, кога је упознао 1958.
1971. oдлази у Париз да га посети и на изласку из авиона сазнаје да је Неруда добитник Нобелове награде за књижевност, али и да је изјавио новинарима да је награду заслужио Гарсија Маркес.
Стил Габријела Гарсије Маркеса сврстава се у такозвани магични реализам. Oвај стил подразумева постојање двеју паралелних стварности, односно комбинацију фикције и реалног света. Гарсија Маркес спаја елементе фантастичног и свакодневног и постиже савршени склад тако да читалац не доживљава елементе фантастичног као стране. У својим првим романима („Пуковнику нема ко да пише“, „Зао час“) користи нове наративне технике као што су унутрашњи монолог, нелинеарност и комбинује их са традиционалним техникама реализма. Овде већ уводи теме насиља и усамљености које ће разрадити детаљније у својим каснијим делима.
У свом ремек-делу “Сто година самоће” ствара измишљени град Макондо у коме интегрише различите нивое: лично и опште, историјско и митско, магично и реално. Главне теме су му усамљеност јунака која представља осећање које доживљава свако људско биће и против којег је немогуће борити се, и љубав која представља једини спас од фаталног детерминизма који се рађа из самоће и егоизма. Преплићу се будућност, садашњост и прошлост. Одлике магичног реализма у делу Гарсије Маркеса огледају се у следећим мотивима: смрт која је све време присутна – мртви постоје у Маконду заједно са живима; насиље; магија; алхемија.
Критичари Габријела Гарсију Маркеса сврставају међу најбоље писце свих времена, а његов стил оцењују као изразито креативан.
Увек је говорио да не припада ниједној политичкој странци. Веровао је да ће свет једном постати социјалистички, али он је имао посебно схватање социјализма: као систем напретка, слободе и једнакости. Зато је у својим текстовима, након својих путовања у социјалистичке земље, показао неслагање са оним „што се тамо дешава“. Веровао је да је социјализам једино добро решење за Латинску Америку.
Био је сценариста и коаутор двадесетак филмова, написао је: „Очи плавог пса“ (1950.), „Пуковнику нема ко да пише“ (1961.), „Сахрана Велике Маме“ (1962.), „Зао час“ (1962.), „Сто година самоће“ (1967.), „Невероватна и тужна прича о чедној Ерендири и њеној бездушној баби“ (1972.), „Патријархова јесен“ (1975.), „Хроника најављене смрти“ (1981.), „Љубав у доба колере“ (1985.), „Пустоловина Мигела Литина“ (1986.), „Дванаест ходочашћа“ (1992.), „О љубави и другим демонима“ (1994.), „Вест о једној отмици“ (1996.), „Сећања на моје тужне курве“ (2004.).
Габријел Гарсија Маркес је добио Нобелову награду за књижевност 1982. По мишљењу Шведске академије, ова наградуа му је додељена захваљујући изузетним вредностима његових романа и кратких прича, у којима су елементи фантастичног и реалног помешани у једном мирном свету са богатом маштом и тако осликавају живот и конфликте једног континента.
Био је први Колумбијац, а четврти Латиноамериканац који је добио Нобелову награду за књижевност.
Преминуо је 17. априла 2014. u 87. години живота.

За њега се везују многобројне знимљивости:
Као дете, био је под снажним утицајем празноверја своје баке.
Своју будућу супругу упознао је када је она имала само тринаест година. Мерседес му је обећала да ће му остати верна и да ће га чекати. Венчали су се четрнаест година касније.
Роман „Сто година самоће“ је последица неочекиваног надахнућа које га је обузело на путу за Акапулко, и већ је, како сам каже, имао цело прво поглавље у глави. У соби је провео 18 месеци док није у потпуности завршио роман.
1961. дошао је у Мексико са двадесет долара у џепу, женом, сином, и фикс идејом – да се бавим филмом.
Истицао је: „Као новинар никада нисам радио интервју. Радио сам извештаје, али никад интервју са питањима и одговорима.“
Пабло Неруда је за „Сто година самоће“ изјавио да је „Дон Кихот нашег времена“.
Чилеански песник Пабло Неруда и колумбијски романописац Габријел Гарсија Маркес су најтраженији писци на шпанском језику на Интернету, надмашивши Мигела де Сервантеса.

Маркесово „Опроштајно писмо“.

Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета, и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све што мислим, али несумњиво бих мислио све што кажем. Ствари бих ценио, не по ономе што вреде, већ по ономе што значе. Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да сваки минут који проведемо затворених очију губимо шездесет секунди светлости. Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају. Слушао бих друге када говоре, и како бих уживао у сладоледу од чоколаде.
Када би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући отвореним не само тело већ и душу. Боже мој, када бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду, и чекао да изгреје сунце. Сликао бих Ван Гоговим сном, на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу ткања. Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи, и страствени пољубац њихових латица…Боже мој кад бих имао један комадић живота…
Не бих пустио да прође ни један дан, а да не кажем људима које волим да их волим. Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав. Доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили кад престану да се заљубљују. Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете. Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом. Толико сам ствари научио од вас, људи…
Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица. Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут прст свога оца да га је ухватило заувек. Научио сам да човек има право да гледа другога одозго једино кад треба да му помогне да се усправи. Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од веће користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу на жалост почети да умирем…“

„Сто година самоће“ – одломак

Много година касније, пред стројем за стрељање, пуковник Аурелијано Буендија сетиће се оног давног поподнева када га је отац повео да први пут види лед. Макондо је онда било село са двадесет кућа од блата и трске, саграђено на обали реке, чије су се бистре воде ваљале коритом пуним углачаних облутака, белих и великих као нека преисторијска јаја. Свет је био тако нов, многе ствари још нису имале име и, да би се поменуле, требало их је показати прстом. Сваке године у марту једна породица одрпаних Цигана поставила би своју чергу близу села и, уз трештање зурли и бубњева, приказивала нове изуме.
Прво су донели магнет. Један крупан Циганин, кудраве браде и врапчијих руку, који се представио као Мелкијадес, приредио је јавну мађионичарску представу, називајући је осмим чудом мудрих алхемичара из Македоније”” Ишао је од куће до куће, вукући са собом две металне полуге, и сви су запањено гледали како казани, шерпе, клешта и мангали падају са својих места, како грађа очајнички шкрипи припокушају да се из ње извуку ексери и завртњи, како се ко зна када изгубљене ствари појављују тамо где су биле највише тражене и у силном расулу вуку за Мелкијадесовим магичним гвожђима.
„Предмети имају свој лични живот“, извикивао би Циганин грубим гласом, „ствар је у томе да им пробудиш душу. “ Хосе Аркадио Буендија, чија је бујна машта увек ишла даље од обдарености природе, даље од чуда и мађије, мислио је да се помоћу овог некорисног открића може ископати злато из земље. Мелкијадес, који је био поштен човек, упозорио га је: „Не служи оно томе.“ Али Хосе Аркадио Буендија тада није веровао у поштење Цигана, па је мазгу и пар јарчева трампио за две магнетиране полуге, Урсула Игуаран, његова жена, која је, да би увећала окрњену очевину, рачунала с тим животињама, није успела да га одврати. „Ускоро ће нам претећи злата да поплочимио кућу“, узвратио је њен муж. Месецима се упињао да докаже оправданост својих надања. Испитивао је предео стопу по стопу, укључивши и дно реке, вукао две гвоздене полуге и гласно декламовао Мелкијадесове чаробне речи.
Једино је успео да из земље извуче некакав оклоп из петнаестог века, чији су сви делови били заварени кором рђе, а унутрашњост је одјекивала тупо, као велика тиква пуна камења. Када је Хосе Аркадио Буендија са четворицом из своје експедиције разглобио оклоп, у њему су нашли калцифицирани костур о чијем је врату висила бакарна реликвија са женском коврџом.
У марту се вратише Цигани. Овог пута су донели доглед и лупу велику као добош, и изложише их као последње откриће Јевреја из Амстердама. На крај села посадили су Циганку, а доглед поставили на улазу у шатор. За пет реала свако је могао да завири у доглед и — Циганка је била ту, надохват руке.
„Наука је победила даљине“, узвикивао је Мелкијадес. „Још мало па ће човек, не мичући се од куће, моћи да гледа шта се дешава у било ком крају земље.“ Једног врелог поднева узеше џиновску лупу и приредише до тада невиђену представу: ставили су гомилу траве насред улице и запалили је снопом сунчевих зракова. Хосе Аркадио Буендија, који се још не беше утешио због неуспеха са магнетима, одлучи да ово ново откриће употреби као ратно оружје. Мелкијадес је поново покушао да га одврати. Али на крају је, у замену за лупу, ипак примио оне две магнетске полуге и још три комада колонијалног новца.
Урсула је плакала од запрепашћења. Тај новац био је део златника из шкриње, које је њен отац, уз силно одрицање, сакупљао целог живота, и које је она, у ишчекивању добре прилике да их уложи, закопала испод кревета. Хосе Аркадио Буендија није ни покушаваода је утеши, него се са самопрегором научника, ризикујући сопствени живот, сав предао својим тактичким експериментима. Покушавајући да прикаже деловање лупе на непријатеља, сам се изложио концентрацији сунчевих зракова и задобио опекотине које су се потом претвориле у гнојне ране. Требало је много времена да би зацелиле.
Не обазирући се на противљења своје жене, забринуте због опасног открића, умало да није запалио кућу. Проводио је сате у својој соби, прорачунавајући стратегијске могућности свог новог оружја, и најзад је успео да састави приручник дидактички необично јасан и неодољиво убедљив. Са многим доказима о свом искуству и с великим бројем цртежа послао га је властима по неком гласоноши. Овај је превалио многе планине, лутао кроз бескрајне мочваре, пребродио плаховите реке — док није пронашао некакав пут који је, опет, водио до једног другог пута за поштанске мазге — и прогоњен зверињем, очајан и изложен болестима, доспео до руба смрти. Мада у оно време ни пут према главном граду није био нимало проходнији, Хосе Аркадио Буендија је ипак обећао да ће га брзо, чим му то влада буде наредила, превалити, да би практично приказао своје откриће пред војним властима и да би их лично обучио сложеној вештини борбе уз помоћ сунчевих зракова.
Годинама је чекао одговор. На крају, уморан од чекања, пожалио се Мелкијадесу због неуспеха своје иницијативе и Циганин му је тада пружио убедљив доказ поштења: вратио му златнике у замену за лупу, и још му оставио неколико португалских мапа и разних пловидбених направа. Својеручно је написао сажет извод из студије калуђера Хермана и дао му га да би се могао служити астролабијумом, бусолом и секстантом.
Хосе Аркадио Буендија проводио је дуге кишне месеце затворен у собичку који је, да га нико не би могао ометати у његовим експериментима, саградио на крају куће. Сасвим је запоставио домаће обавезе, стајао ноћима у дворишту, мотрио пут звезда и умало није добио сунчаницу када је хтео да пронађе тачан метод за одређивање поднева. Када је постао стручњак за руковање инструментима, стекао је представу о васиони, што му је омогућило да плови непознатим морима, да посећује ненасељене пределе и да успоставља везу са дивним бићима, а да при том не мора да изиђе из свог собичка.
У то време стекао је навику да говори сам са собом, шетајући по кући, не зарезујући никога, док су Урсула и деца грбачили у врту, чувајући банане, маланге, јуке, њаме, аујаме и плави парадајз. Изненада, без икакве најаве, његову грозничаву делатност заменила је нека врста занесености. Неколико дана био је као опчињен и понављао шапатом за себе безброј узбудљивих слутњи, не верујући сопственом разуму. Најзад, једног децембарског уторка за време ручка, ослободио се једним потезом свеколиког бремена својих мука.

„Љубав у доба колере” – одломци

… Био је још премлад да би знао како сећање срца одстрањује ружне успомене, а велича добре, и да захваљујући тој вештини успевамо подносити прошлост. Али када је с бродске ограде видео бели рт колонијалне четврти, непомичне стрвинаре на крововима, сиротињско рубље окачено да се суши на балконима, тек је тада схватио колико је постао лаком жртвом милосрдних замки носталгије.

Срце има више соба него курвињски хотел.

…молила је Бога да јој удели макар још један трен, само да не оде не сазнавши колико га је волела упркос обостраним сумњама и осетила је неодољиви порив да поново с њим започне живот из почетка да би имали времена да једно другом кажу све оно сто је међу њима остало неизречено и да ураде како треба све оно што су у прошлости урадили погрешно…

… Препознао ју је у гужви, кроз сузе непоновљивог бола што умире без ње, погледао ју је последњи пут заувек, очима сјајнијим, тужнијим и захвалнијим од оних што их је икада видела у пола века заједничког живота, и успео јој је рећи последњим дахом:
Само Бог зна колико сам те волео.

Маркес је писац који је много рекао човечанству, испричао десетине магичних бајки свог чаробног света, оног у коме људи могу да воле и живе стварно. Знао је много о људској природи и на крајње генијалан начин ју је представаљао људима. Зато не чуди што су његови цитати о животу, омиљени. међу читаоцима:

… Не дозволи да умреш, а да не доживиш ово чудо – да спаваш са оним кога волиш…
… Није истина да људи не испуњавају своје снове зато што су одрасли, одрасли су, јер су престали да остварују снове…
… Људи, које волимо, требало би да умиру са свим својим стварима…
… Свака ствар је жива. Потребно је само пробудити њену душу…
… Ако сретнете своју праву љубав, треба да знате да она нигде неће побећи од вас – ни кроз недеље, ни кроз месец, ни кроз годину…
… У животу није важно оно што вам се догоди, него оно чега се сећате, и начин на који то памтите…
… Лаж је удобнија од сумње, кориснија од љубави, трајнија од истине…
… Ако је у нешто укључена жена, ја знам, да ће све бити добро. Мени је потпуно јасно да жене управљају светом…
… За трпезаријским столом може се волети исто тако као и у кревету…
… Буди насмејан, не дозволи невољи задовољство…
… У породичном животу много је лакше избећи несрећу, него глупе ситне свађе…
… Одговори му „Да“. Чак и ако умиреш од страха, чак и ако ћеш касније зажалити, зато што ћеш се кајати читав живот, ако му сада кажеш „Не“…
… Човек се не рађа, једном и заувек, оног дана када га је мати донела на свет, живот га тера поново и поново – много пута – да се сам поново роди…
… Нема лека који може излечити оно што може излечити срећа…
… Увек ће бити људи који ће те повредити. Настави да верујеш, само буди опрезнија…
… Не опири се толико. Најбоље ствари се догађају онда када их не очекујеш…
… Ја не носим шешир, да га не бих морао скидати ни пред ким…
… Зашто трошити толико речи да се објасни шта осећа човек у рату, ако је довољна само једна реч – страх…
… Сјајно је мислити о прошлим задовољствима, без горчине и кајања…
… Инспирација долази само за време посла…
… Знање и мудрост долазе нам тада, када нам више нису од користи…
… Не, ја нисам богат човек. Ја сам сиромах са новцем, а то – није исто…
… Старост нема везе са тим колико имаш година, већ колико се старо осећаш…
… Буди смирен. Умрети је теже, него што се чини…
… Живот је попут приче, није важно колико је дуг, већ колико је добар. Оно што је прошло, више не постоји, оно што ће бити, још није дошло. Постоји само једна тачка у којој се састају и прошло и будуће. У тој тачки је цео твој живот. Искористи је…

Габријел Хосе де ла Конкордија Гарсија Маркес

Поделите:

Оставите одговор