Најпознатији грчки песник новије генерације – Константин Кавафи, или Константин Кавафис

Проблем транскрипције песниковог презимена важи за сва грчка имена код нас. Премда његово име на грчком гласи Κωνσταντίνος Καβάφης, како се углавном и преноси у друге језике, известан број српских филолога преферира облике без крајњег “С”, дакле – Кавафи. Она нема готово никакву језичку заснованост, а представља и грешку против важећег Правописа Матице српске из 1993. Проблем у овом случају компликује чињеница да се сам Кавафис често потписивао англицизираном верзијом свог имена, Constantine Cavafy, али је он грчки песник и сагласно томе треба му и транскрибовати име.
На крају крајева, на грчком се увек потписивао као Κ(ονδαντίνος) Π(οέρωτος Φωτιάδης) Καβάφης, што по српском правопису постаје Константин Петру Фотиадис Кавафис.

Константин П. Кавафис, је грчки песник из Александрије. Један је од највећих грчких песника новије генерације (и свакако најпознатији страној публици), чувен по својој Александрији, у којој је, повучен у Руе Лепсиус, читавог свог живота живео и писао, и по аристократској префињености које се никад није одрекао. Славу је стекао још за живота, превасходно у Енглеској у којој су његове песме прво преведене. Тридесетих година у излозима књижара у Лондону могла се затећи реклама: „We have all the best, from Choser to Cavafy“ – а потом и у читавој Европи. Био је веома поштован и у матичној Грчкој, па су многи књижевници, познати, али и незнани, путовали да га посете у његовој кући у Александрији.
Рођен је 1863. у богатој цариградској трговачкој породици која је са смрћу његовог оца, кад је песник имао шест година, почела нагло да пропада. Животни пут му је, тако, обележен декаденцијом од ливрејисаних слугу и страних гувернанти до селидби, продаје имања и сталног запослења на месту државног службеника у египатском Министарству за наводњавање. Детињство и рану младост провео је у Енглеској, што је на њега оставило дубок траг. Стекао је енглеско образовање. Посебно значајан за његову поезију је и боравак у Цариграду, када је имао двадесет година. Након тога уследила је ликвидација очеве фирме и пресељење у Александрију.
После смрти чланова најближе породице, 1911. године, он остаје сам и отворено одбацује све своје раније песме (осим неколико које је прерадио), чак им одриче и своје ауторство, говорећи да је тек те године заиста постао „Кавафис“. Током наредних година, све до његове смрти, настају снажна поетска остварења, са искреним и самосвојним емоцијама, у непоновљивом тону који ће се у Грчкој касније називати кавафијанско стваралаштво, а која су ушла у антологије широм света.
У књижевности није припадао ниједном од владајућих праваца. Неки критичари су истакли да би му се, према дотада важећој поетици, свега неколико песама могло узети као успело. Зато је био и остао једини прави представник новог, Кавафисовог стила, мада је касније стекао и бројне подражаваоце.
Био је врло строг према својим песмама. Кажу да их је годишње писао по седамдесетак, да би на крају задржавао свега три-четири а остале уништавао.
Живео је сам у својој кући у Александрији и одбијао да под било којим условима мења начин или место свог живљења, чак и радно место. Посетиоце је примао врло љубазно (чак је многима сметало његово „ласкање“, како су говорили), у полумраку свог салона са узиданим дијамантима, породичним наслеђем.
Глас му је био дубок и необичан, покрети одмерени и спори. Струју никада није увео, а пригушена петролејска лампа његове собе постала је чувена. Био је осетљив на своју старост и своју поезију: ни преко дана није излазио да му се не би виделе боре, а године је скривао са паранојом једне госпође (још увек у неким каталозима пише да је рођен 1868. како је тврдио, док Патријаршијска архива у Александрији открива – 1863). С друге стране, свако ко би довео у питање вредност његове поезије, макар био и сасвим безначајан, дубоко би га повредио и он би се данима на то жалио пријатељима.
Волео је историју и повученост у књиге. Говорио је да би, да није песник, био историчар. Једном му је један пријатељ пребацивао што није склопио уговор са неким осигуравајућим друштвом, тако да му ови дају доживотно издржавање, а да његова имовина после његове смрти припадне друштву, па би тако имао времена и новца да опреми библиотеку и пише историју. Кавафис је на то резигнирано одговорио: „Ако данас одлучим да потпишем уговор са неким осигуравајућим друштвом, сутра ћу, то буди сигуран, умрети, да би друштво извукло добит“ – одговорио му је Кавафис.
Умро је на свој седамдесети рођендан, од рака грла, у Грчкој болници у Александрији. Сахрањен је 29. априла 1933. године. Лист “Тахидромос” донео је сутрадан некролог:
“Па ипак, ако си изгубио своју Александрију, изгубила је и она тебе, губи те и њена интелигенција којој си био скупоцени украс и дика, и дубоко осећа велику празнину која настаје са твојим одласком. (..) Са утешним осећајем, да предајеш своје дело бесмртности, отпоздрављају ти пријатељи и обожаваоци, Константине Кавафису, у овом последњем часу, убеђени да ће светли облак хеленске мисли примити твоју душу у Јелисијум, да би је сјединио са својом бесмртном целином”
Кавафис би се сигурно наругао оваквим речима, јер је мрзео помпезне и патетичне изјаве и празна наклапања. Изнад свега је ценио своју скромност и устаљену рутину.
Својим пријатељима који су га убеђивали да се пресели у неки луксузнији стан је говорио: „Зашто бих се селио? Овде у близини имам све што ми је потребно: бордел да задовољим своје потребе, болницу да одржавам здравље а ниже низ улицу цркву да ми опрости грехове и опоје ме кад умрем.“
За живота није објавио ниједну књигу песама. Појединачне песме је штампао на одвојеним листовима у малом броју примерака, које је затим спајао у циклусе и делио пријатељима, или сваком оном ко би му писао и тражио их. Известан број их је расут по часописима оног времена. Неких песама се јавно одрекао, док друге није стигао ни да објави. После његове смрти изашле су “Сабране песме” у редакцији проф. Ј. Савидиса, којима су касније додате “Одбачене”, “Скривене” и “Недовршене песме”, као и један том “Прозе”. Све ове збирке доживеле су у Грчкој, и у другим земљама врло бројна реиздања, преводе и критике.
Код нас су досад изашле четири књиге његових песама. Последњи превод Ксеније Марицки-Гађански и Ивана Гађанског је досад најозбиљнији и најпотпунији превод, израђен по узору на грчка издања, са објашњењима, мада и у њој један број песама недостаје. Други преводилац, С. Благојевић је, додуше надахнуто, преводио са енглеског и италијанског.
Читалац ће у Кавафисовим стиховима наћи „помисли, причине и жеље, залудност дивљења и залудност опијености и охолости, пролазност, преданост меланхолији пред пропадањем коју је песник осећао далекосежније од многих“ (Ј. Аћин).
Кавафис је песник трагедије, пораза, страха и разочарења, рационалан, који, и кад утоне у илузију, увек остаје ван ње, и то се у његовим дубоким, ироничним стиховима увек може јасно осетити. Глас му звучи префињено, уморно, песимистично. Атмосфера у тим песмама је, у најкраћем, пригушена, помирена и трагична. Углавном узима једну сцену, било из његових личних успомена било из историје коју је завидно добро познавао, и описује је прозним језиком, врло ретко са римом, без имало реторике (која је у то време била доминантна на грчкој поетској сцени), тако да песма изгледа као статични драмски сегмент израженог унутарњег патоса.
Стих његове поезије је јамб, који у оригиналу звучи врло ритмично и богато. Он бира речи. Језик му је јединствена мешавина тадашњег књижевног, ученог језика (катаревусе), свакодневног народног језика (димотике) и дијалекта којим је говорила грчка заједница у Кавафисовом окружењу у Александрији. Има код њега и сленга и необичних лексичких спојева, што све том језику даје непоновљиву боју. Треба додати и да му је први језик био енглески – и грчки је, кажу, говорио са енглеским нагласком – али да је на њему написао свега неколико безначајних песама и нешто прозе.
Разуме се, један такав песник не може се сводити ни свести на једно одређење, песимистично или не. На пример, његове анализе историјских ситуација бацају увек ново светло на историјске истине као такве, и гоне нас да размишљамо о томе шта је историјска истина уопште. Он је, осим тога, и педантан психолог, који тежи да докучи људску природу у маниру који је донекле у дослуху са класицизмом. Кроз историјски образац покушава да допре до универзалних истина о свету и људском битисању, или боље, да заогрне своја доживљавања и мисли у историјске сцене, „сецира“ своје поједине ставове измештајући их у друго време, и тако сазнаје шта је универзално, свевремено, а шта ефемерно и пропадљиво.
То измештање некад је тражење паралеле у стварној историји, а некад давање фантазији на вољу. Овај, да га тако назовемо, дијахрони приступ, (који се у традицији каква је грчка често природно постављао као императив), даје два резултата: историјску, односно псеудоисторијску тему. Изабрани тренутак је готово увек једна одређена ситуација, са јаком драмском напетошћу која се, у контрасту са смиреним, чак пригушеним песниковим речима, још више истиче и потврђује у својим универзалним манифестацијама.
Основна јединица Кавафисове поетике је сећање. Он је песник старости, како је сам говорио. Било да су у питању његова лична искуства, било историјске ситуације које је познавао са завидном тачношћу, било псеудоисторијске личности и догађаји, он им увек приступа као нечем што је прошло и што се из успомене реинкарнира. Ипак, оно чега се најрадије сећа је чулно задовољство.
Његов живот је сав од успомена, јер не може да се афирмише у садашњости. То је живот који „не може да живи“, затворен међу „зидове“, на којима је тражио „прозоре“ али је био дубоко свестан да у заједници „ускогрудој веома“ не може да их нађе (песме “Немогуће”, “Зидови”, “Прозори”, “Дани” 1896). Повлачио се у успомене, сањарење, поновно проживљавање и враћање прошлости, која је увек нераздељиво помешана са фантазијом. Кроз цело његово певање провејава трагично, достојанствено осећање неиспољености.
Онолико колико је то осећање слабићко – макар и неизбежно – толико је било и драгоцено за стварање јединственог амалгама његовог певања. То никако не значи да је Кавафис био слаба личност, ма колико би неким критичарима пријало да то докажу.
Како је настајала кавафијанска поезија, добро показују песме које припадају “Незавршеним”, а односе се на самог песника, и успомену на време кад је, као младић, путовао у Енглеску (прва станица је била Марсеј).
Позорница његових песама, поетски простор, скоро увек је град. Било да је у питању његова Александрија које се помно држао, било неки антички, било савремени (врло ретко), Кавафис остаје песник града, градске културе и урбаности, античке или савремене, свеједно. Волео је своју Александрију. Волео је градски покрет, било да је позадина отворен градски простор, било затворена соба. И због тога између осталог, увек је сматран модерним, мада се он тешко може повезивати са уметницима модерне.
Песме му се могу грубо поделити на три групе: историјске, еротске и дидактичне. Неке песме које се воде као дидактичке, могу се назвати и филозофским, али Кавафис, није имао толико претензије да износи своје филозофске тврдње, колико да другима саопшти своја искуства или сазнања. Аутобиографски елемент се јако истиче у неким песмама, нарочито еротским и дидактичним, али се аутобиографске песме не могу издвојити у посебну врсту.
Сам песник је говорио да су његове историјске песме само основа на којој представља своје личне успомене или, како каже један грчки критичар, „као платно на коме играју сенке Кавафисових сопствених доживљаја“.
Време хеленизма или касне антике у које су ове песме смештене, дакле време најневероватнијих прожимања кад су се разнородне традиције и обичаји мешали и преплитали а њихове контуре губиле у свеобухватном стапању и растакању светске културе – представљају идеалну позорницу за Кавафисове ликове. Декаденција и трагичност, коју је осећао и као личност и као припадник свог времена, налазила је природну паралелу у овој историјској епохи. У питању је поново сећање, само проширено на историјско време. Исто тако, дуг према својој Александрији, за коју се увек осећао веома везаним, природно је одуживао песмама чија је радња смештана у време у коме је Александрија била светски, културни, трговачки и сваки други центар.
Дидактичне песме, с друге стране, упркос свом називу који је често својеврсна пежоративна категоризација, спадају у нешто чега се грчка поезија никад није стидела: песник нам преноси своја искуства и ставове о “овоме” или “ономе”. Сразмерно честе су мешавине двају или и свих трију типова (“Ороферн”, затим “Итака”, “Младићи из Сидона (400. године после Христа)” и друге).
На текст многих његових песама написана је и музика.

Ево неких од Кавафисових песама:

ОНО ШТО МОЖЕШ
Ако баш не можеш од свог живота да учиниш
оно што хоћеш,
покушај бар да постигнеш
оно што можеш: не унижавај га
пречестим дружењем са светом,
силним изласцима и разговорима.
Не унижавај га разбацивањем,
честим развлачењем и излагањем
свакодневној глупости
веза и сусрета
да не постане досадан као да је туђ.

ДА СЕ ВРАТЕ
Једна свећа је довољна. Њена титрава светлост
боље пристаје биће пријатније
кад Сенке се врате Сенке Љубави.
Једна свећа је довољна. У мојој соби вечерас
нек не буде светлости много. У сањарењу сасвим
и у наговештају, и са то мало светлости –
у сањарењу тако визију ћу призвати
да Сенке се врате Сенке Љубави.

КАЈАЊЕ
Реци том кајању да се умери,
кајању свакаком добром, али опасно пристрасном.
Немој се прошлошћу оптерећивати и мучити толико.
Немој придавати толику важност себи.
Зло које си учинио било је мање
него што претпостављаш; далеко мање.
Врлина која ти је донела кајање сада
и онда је била прикривена у теби.
Види како један доживљај, који ти се ненадно
враћа у сећање, објашњава
узрок твог чина који ти је изгледао
недостојан, али сада бива оправдан.
Немој се у своје памћење апсолутно поуздати:
много си заборавио – разне ситнице –
које су те довољно оправдавале.
И немој да мислиш да си онога коме је неправда нанесена
познавао тако добро. Вероватно је имао дарове, за које ниси знао;
ни огреботине можда нису оно
што ти мислиш (не познајући његов живот)
да су биле страшне ране које су му нанео ти.
Немој се поуздати у своје слабо памћење.
Умери кајање које је увек
до измишљотине пристрасно према теби.

ГРАД
Кажеш: „Отићи ћу у у другу земљу, отићи ћу до другог мора.
Наћи ће се неки други, за мене бољи град.
Унапред је осуђен овде и поткопан сваки мој рад.
И срце ми је – као мртвац – закопано ту.
Докле ће у овој тмини чамити мој ум?
Куд год да окренем очи, куд год да поглед свинем,
видим само свог живота црне рушевине,
јер сам прошао толике године, шћердао и упропастио.“
Нећеш наћи другу земљу, нећеш наћи другог мора.
Овај град ће те пратити. По истим ћеш улицама ићи.
У истом ће те суседству и старост твоја стићи:
и у истим овим кућама ћеш оседети.
Увек ћеш у овај град стизати. За неко друго место – немој се надати –
нема за тебе брода, нема пута.
Као што си свој живот шћердао из овог угла,
тако си га на целој кугли земаљској упропастио.

ДЕЦЕМБАР 1903.
И ако не могу да говорим о својој љубави –
ако не говорим о твојој коси, о уснама, о очима;
ипак твоје лице које држим у души,
звук твога гласа који држим у мозгу,
септембарски дани који ми излазе у сновима,
речи и изразе ми образују и обоје
на коју год тему да пређем, коју год мисао да кажем.

ОЧЕКУЈУЋИ БАРБАРЕ
– Шта чекамо овде на Агори окупљени? Треба данас барбари да стигну.
– Зашто у сенату влада такав неред?
Што сенатори већају, а не доносе законе?
– Зато што ће барбари данас стићи.
Какве још законе да донесу сенатори?
Барбари ће их начинити чим стигну.
– Зашто нам је цар тако поранио,
и на главној капији града засео
на престо, сав свечан, са круном на глави?
Зато што ће данас барбари стићи.
Па цар чека да прими
њиховог вођу. Припремио је чак
за њега повељу на пергаменту
са силним титулама и почастима.
– Зашто су се наша два конзула и претори
појавили у својим црвеним тогама са везом;
зашто су ставили наруквице са толико аметиста.
и сјајно прстење са дивним смарагдима;
зашто су им данас у рукама скупоцени штапови
са чудесним инкрустацијама у злату и сребру?
Зато што ће данас барбари стићи;
а такве ствари засењују барбаре.
– Зашто наших ваљаних ретора нема да као увек
саопште своје беседе, да кажу своју реч?
Зато што ће барбари данас стићи,
а њима су говори и свечане беседе досадни.
Зашто одједном настаде толики немир
и збрка? (Како су им лица постала озбиљна.)
Зашто се тако брзо празне улице и тргови
и сви се враћају кућама јако забринути?
Зато што се већ смркло, а барбари нису дошли.
А неки људи су стигли са границе
и рекли да барбара више нема.
Па сад, шта ћемо без барбара?
Они су ипак били неко решење.

ИТАКА

Када кренеш на пут за Итаку
зажели да дуг то буде пут,
подухвата пун, опасности и сазнања.
Лестригонаца, Киклопа
и срдитог Посејдона не плаши се!
На такве никада наићи нећеш
све док мисао је твоја узвишена
и док бирана се осећања тичу твога духа и твог тела.
Нити Лестригонце, нит Киклопа
нити дивљег Посејдона ти сусрести нећеш
ако не носиш их у самоме себи
и ако их душа твоја не износи преда те.
Зажели да дуг буде то пут
свитања летњих пун
у која ћеш – колике ли радости –
улазити у луке први пут виђене.
Пред феничким застани тезгама
и снабдиј се финим стварчицама:
седефом, коралом, амбром, слоновачом;
узми сваковрсних разблудних мириса,
што више управо раскошних мириса.
Пођи у многе градове мисирске
да учиш, и да поучиш се код мудраца њиних.
И на уму увек Итаку задржи.
Стићи на њу твоја је судбина.
Ал’ нипошто не жури на том путу.
Боље нека много година потраје
да на оток пристанеш ко старац
богат оним што на путу стекао си
не очекујући да Итака богатство ти да.
Она ти је дала дивно путовање.
Без ње не би ни кренуо на пут.
Но ништа ти више она нема дати.
А ако је сиромашном нађеш, знај преварила те није.
Мудар каквим си постао и с толиким искуствима
схватићеш већ шта Итаке значе.

Константин Кавафи
Поделите:

Оставите одговор