Историјат библиотеке

Библиотека Вуковог завичаја је најстарија установа културе у Лозници. Основана је 1868. године, као једна од секција Културно просветног друштва „Подринска слога“. Оснивач Библиотеке био је прота Игњат Васић, који је поклонио плац за изградњу читаонице. Камен темељац је положио Милан Обреновић, тада дечак, а потоњи краљ Србије, унук Томаније Обреновић и праунук војводе Анте Богићевића. У то време,  Библиотека је у свом фонду имала око 500 књига и двадесетак домаћих и страних часописа. Књижни фонд је с годинама увећаван, али и два пута уништаван у ратовима.

Након десет година припојености Дому културе, Библиотека је променила статус 1987. године, када је од стране оснивача, Скупштине општине Лозница, на основу Закона о библиотечкој делатности, проглашеназа самосталну установу.Од 9. октобра 2008, Народна библиотека „Вук Караџић“, променила је име у Библиотека Вуковог завичаја. По инвентарним књигама, Библиотека сада располаже са oко 125 000 књига, од чега је у категорији активног фонда око 68 200 књига. Библиотека Вуковог завичаја данас представља модерну информационо-образовну установу, чије услуге  користи више од четири хиљаде читалаца годишње. Поред основне делатности, која се састоји у пословима набавке књига и друге библиотечке грађе, њихове обраде, чувања и давања на коришћење, Библиотека ради на популарисању културе и организовању разних програма са квалитетним садржајима, при чему се, посебно, води рачуна о придобијању оних структура које треба да изграде правилан однос према књизи, библиотеци и свим осталим видовима духовног и културолошког напретка.

Седиште Библиотеке је у Лозници, у згради реновираној средствима НИП-а, током 2006. и 2007. године. У њој се налазе четири читаонице, Завичајно одељење, Позајмно и Дечје одељење, Одељење научне књиге и Одељење за обраду књига. Библиотека има своје огранке у Лешници и Бањи Ковиљачи.

Почеци писмености и писане речи у лозничком крају, везују се за име игумана Јована Троношца, који је у 16. веку уредио у обновљеном манастиру Троноша, у близини Лознице, преписивачку школу. Калуђери су у његово време ишли боси, паства се причешћивала из дрвеног путира, али црквене књиге су куповане за скупе паре од Турака, који су их пре тога запленили. Јован Троношац и старешине Троноше после њега, одлазили су чак у Русију, по јеванђеља и остале богослужбене књиге дароване од Руског синода.
Неке од тих књига и данас се налазе у манастиру.
Најзначајнији српски књижевни споменик, настао средином 18. века, који говори о судбини српских владара је „Троношки родослов“. Написан је разумљивим језиком и вредном руком непознатог историчара. Преписан је у Троноши 1791. године, од стране јеромонаха Јосифа Троношца, гушчијим пером, под дрхтавим пламичком воштанице. Родослов почиње владавином Стефана Немање, а завршава се Косовском битком. У њему су дати дирљиви описи битке и њених трагичних јунака, као и изливи поштовања према хуманизму, науци и плодовима просвећености.
За време Првог светског рата, манастир Троноша је опустошен од стране аустроугарских војника.
Пошто је у манастиру била болница у којој су неговани српски борци, окупаторски војници су из одмазде, на воловским колима однели многе вредне реликвије и рукописе који су били власништво манастира. Међу њима је био и „Троношки родослов“, једна од првих српских историја.
Однет је у Беч, где се и данас налази.

Библиотека Вуковог завичаја у Лозници, основана је 20. августа 1868, као „Читалиште”, при Културно просветном друштву “Подринска слога”. Оснивач друштва био је прота Игњат Васић, а циљ „Подринске слоге“ је био да ради на културно просветном и привредном развоју не само у Лозници, него и у целом Подрињу.

Све је започело извођењем две позоришне представе – „Бој на Косову“ и „Светислав и Милева“, које су Лозничани припремили и извели сопственим снагама, о чему су у свом издању од 2. марта 1850, као првом културном догађају у Лозници, известиле и „Србске новине“.

У књизи „Читалишта у Србији у XIX веку“, коју је у Београду, објавила Народна библиотека Србије, 1984. године, Десанка Стаматовић, доктор библиотекарстава, каже:

Почетком 1868. године основана је у Лозници дружина „Подринска слога“, која је, осим других „стручних одсека“ имала и читаоницу. Правила ове дружине била су потврђена и одобрена 20. августа исте године, те је и читаоница почела са радом. Читаоница није била самостална, већ је као део дружине „Подринска слога“ учествовала у остваривању циља, како је писало у правилима, да „помоћу науке и поуке, а и могућим материјалним средствима шири просвету и покреће унапређење…“.
У 1874, години, Дружина је имала 93 редовна и 50 почасних чланова, који су истовремено били и чланови читаонице. Редовни чланови улагали су на име чланарине по 48 гроша чаршијских годишње. Од ових улога, прихода и добровољних прилога на беседама, селима и позоришним представама, дружина „Подринске слоге“ обезбеђивала је набавку књига и периодике за читаоницу. Тако је 1874. године у читаоницу стизало 26 наслова периодике, од којих су два страна (Будућност, Београдске новине, Видовдан, Глас јавности, Глас народа, Глас Црногораца, Граничар, Жижа, Застава, Исток, Јавност, Јавор, Кореспонденција, Ново доба, Панчевац, Позориште, Преодница, Рад, Србија, Србске новине, Сион, Тежак, Учитељ, Школа и Smisle, Leipziger Illustrierte Zeitung); библиотечка читаоница је имала 557 књига, 8 мапа и 30 слика.
У току 1880. године, читаоница друштва „Подринске“ слоге имала је, поред почасних 24 редовна члана, који су давали по 48 гроша годишње за одржавање читаонице. Расходи читаонице били су већи од прихода, па је из касе Друштва подмирена разлика. Набављено је 10 листова, а у читаоници је било 485 књига, 30 слика и 7 мапа.

Предлог и иницијативу за оснивање Подринске слоге, лозничком проти Игњату Васићу, дао је Вук Караџић.

Приликом једне од последњих посета своме имању у Тршићу и Лозници, у којој је „уважен од целокупног грађанства и народа овога краја поштован“, живео прота Игњат Васић, Вук Стефановић Караџић је предложио проти Игњату Васићу, да оснује читалиште. За потребе читаонице, Вук је поклонио и један део својих књига.
Нажалост, није дожвео остварење свог сна. Читалиште је почело са радом четири године након његове смрти.