Федерико Гарсија Лорка је био шпански песник, драматург и позоришни редитељ.
Рођен је 15. јуна 1898.године у Фуентевакеросу, селу крај Гранаде у богатој земљопоседничкој породици. Средњу школу завршио је у Гранади, а затим уписује студије филозофије, књижевности и права на гранадском универзитету. Право је дипломирао 1923.године, али од 1919.до 1928.студира у Мадриду. Дружи се сa најистакнутијим представнцима старије и своје песничке генерације. Први драмски текст који је написао „Лептирове чаролије“, изведен је у Мадриду 1921.године. Исте те године с композитором Мануелом де Фаља, својим учитељем музике, организује у Гранади изложбу посвећену „дубоком певу“, чувеном андалузијском фолклору.
Млади Федерико почиње да пише песме у петнаестој години и да ослушкује ритмове и мелодије матичног тла, осећајући силину и интензитет јарких прелива и смењивање јутарње светлости и залазеће таме у пределима Андалузије. Истовремено је и цртао, и ти његови цртежи показују исто оно што и његова поезија – раскошан таленат.
У Барселони 1927. године отвара самосталну изложбу слика, а те исте године активно учествује у прослави тристогодишњице смрти Дон Луиса де Гонгоре. Уређује и два броја авангардне ревије „Gallo“ (колико их је и било), а која је излазила такође у Гранади.
Међу његовим бројним пријатељима били су песници Хименес, Рафаело Алберти, сликар Салвадор Дали, редитељ Луис Буњуел…
Крајем двадесетих година постаје депресиван, понајвише због неприхватања околине и пријатеља његове хомосексуалне оријентације. Буњуел и Дали заједно раде на филму „Андалузијски пас“, који је Лорка протумачио као директан напад на њега. Схвативши проблем, његови родитељи га шаљу на пут по Америци. Од 1929. до 1930. борави у САД, највише у Њујорку, а при повратку свраћа на Кубу. Ради на једном, касније изгубљеном надреалистичком филму. Две године касније, 1932. оснива уз помоћ тадашње републиканске владе, студентско путујуће позориште „La Barraca“, којим управља заједно с пријатељем Едуардом Угартеом . Углавном изводе дела шпанских класика као што су Лопе де Вега, Сервантес, Калдерон дела Барка, и обилазе најзабитије делове Шпаније.
1933.године одлази у Јужну Америку (Аргентину, Уругвај и Бразил) где доживљава огроман успех као песник, предавач, драматичар и редитељ.
Објавио је збирке песама: „Књига песама“ (1921),“Песме о канте хонду“ (1921), „Прве песме“ (1922), „Цигански романсеро“ (1928), „Песме у Њујорку“ (1931), „Плач за Санчес Мехијом“, у спомен на свог пријатеља торера (1935) и „Тамаритски диван“ (1936).
Драме: “Дон Кристобалово мало позориште“ (1928), „Чудесна обућарка (1930), „Љубав дон Перлипина и Белисе у њиховом врту“ (1930); „Дона Росита неудата“(1935); „Марија Пинеда“(1925.), а врхунац његовог драмског стваралаштва представљају драме “Крвава свадба“ (1933), „Јерма“(1934), и „Дом Бернарде Албе“(1936).
Међутим, његова најбоља књига која му је донела светску славу је „Цигански романсеро“(„Romancero gitano“). У тој збирци поезије, дао је синтезу шпанских лирских инспирација (дух народне лирске поезије којом се некад напајао Лопе де Вега, и блиставу раскош Гонгорина језика).
Енглески критичар Сесил Баура у надахнутом есеју о Лоркином „Цигански романсеро“ у књизи „Наслеђе симболизма“ пише:
„Лоркино занимање за свирепи и примитивни цигански живот навело га је да 1928.године објави „Цигански романсеро“; њиме је постигао успех коме није било премца у поезији његова времена. То је било ремек – дело.(…)“Романсеро“ је много више него драматичан: он је чиста поезија. Свакој фази циганских живота Лорка даје изобилна богатства своје саосећајности и осећајности и тка своје визуелне маштарије у оквиру њихових живота и смрти.“
Лорка је највећи и суштински песник Андалузије у чијој песми је прокључала сједињена природа Маура и Цигана. Изразио је природу луталица кроз сопствени дах, изразио је и љубав и страх и бојазан и неизвесност и ужас пред опасностима… али и опседнутост свесмртним присутвом.
Објављена су му многобројна сабрана дела у целом свету.У шпанску поезију свога времена, унео је нови модерни израз истинског лиризма. „Андалузијски славуј“ (како су га звали), складно је спојио модернизам са традицијом. Изузетан је његов утицај на песнике широм света.
Његова надреалистичка поезија настаје у истим годинама када у Еропи пишу Мајаковски и Рилке, Пол Валери и Томас Стерн Елиот и Аполинер, песници који су својим делом дали печат надреалистичком покрету.
Свака Лоркина песма припада чистој поезији, непатвореним страственим облицима, расцепу и помереним гледиштима и вредностима после велике светске кланице какав је био Први светски рат, али и страху од нарастајућег фашизма у његовој Шпанији. Судбином Цигана луталица изрекао је и судбину песничког (властитог)немира и тежњу за недохватним даљинама и звезданим висинама, које је он успео да досегне и да се нађе у њиховој незалазној светлости, светлости врховне поезије и опчињавајућој светлости луне.
Федерико Гарсија Лорка, један од највећих песника Шпаније, најпопуларнији и најчитанији светски песник и драмски писац, стрељан је у селу Визнару у родној Гранади.
16. августа 1936. године пошто је пријатељима прочитао своју најновију драму “Дом Бернарде Албе“ одлажеа на неко време раније планирано путовање у Северну Америку и Мексико, где је био позван.
Пун планова али и црних слутњи, одлази у Гранаду. Само дан касније, 17. августа у Шпанији избија грађански рат.
Након два дана, у само свитање 19. августа 1936. године ухапсили су га војници Франкове цивилне гарде. Сазнавши да је Лорка ухапшен, његов пријатељ, композитор Мануел де Фаља одлази у месни штаб фалангиста, лута од једних врата до других, од једног чиновника до другог, у покушају да га ослободи говрећи да је Лорка само песник и да није учинио никакв прекршај, но само после прве реченице, дежурни командант рећи ће му без оклеваља да је Лорка тог истог дана стрељан, а његово тело бачено у необележени гроб.
Место где је стрељан Лорка, налазило се близу Великог извора (Fuentas Grande) који је у народу био познат под именом Извор суза.
Један од тадашњих дежурних гробара по имену Пако, који је сахрањивао стрељане, испричао је о том страшном чину:
“Лежали су покрај пута њих тројица. Лорку сам познао са слика. Имао је на себи лептир машну, знате ону широку што носе уметници. Поред њега лежао је учитељ без ноге и тореадор, којег сам такође знао. Сахранили смо их сву тројицу у плиткој раци, једног преко другог.“
„Убили су Федерика
када сунца сину зрака.
Не смеде га погледати
тад ниједан од џелата
Затворише очи зборећ:
Не помого Бог ти сада!
Мртав паде Федерико
– крв на челу, на груд`ма рана –
…И Гранада злочин виде,
његова Гранада јадна!“
Песму „Злочин беше у Гранади“ убијеном Лорки, посветио је његов пријатељ Антонио Маћадо.

Ево неколико Лоркиних најпознатијих песама:

„Неверна жена“

Поведох је до реке
мислећи да девојка је,
али удата она беше.

Ту би, у ноћи Светог Јага,
скоро по договору
фењери гасили се,
свици почели да светле.

Иза задњих градских кућа
дотакох јој груди снене,
и оне се расцветаше
као зумбул гране нежне.

Шуштање сам слушао
уштиркане сукње њене,
као кад комад свиле
десет оштрих кама сече.

Крошње дрвећа без сјаја
постајале су све веће.
Видик паса лајао је
у даљини изнад реке.

И прођосмо крај купина,
трња и трске зелене.
Испод њене пунђе на тлу
направи се удубљење.

Тад одвезах своју машну,
она скиде вел са себе,
ја опасач с револвером,
она јелеке свилене.

Нити смиље нит пужеви
нису коже тако лепе,
ни кристали месечеви
таквим сјајем не трепере.

Ноге њене бежаху ми
као рибе уплашене,
допола још увек хладне
а отпола сасвим вреле.

Најлепшим сам од путева
јездио те ноћи целе,
на ждребици седефастој
без дизгина и опреме.

Сад не могу поновити
ствари које она рече,
да обазрив будем памет
налаже ми и поштење.

Прљава од пољубаца
и од песка пође с реке,
а на ветру љиљани су
потезали сабље беле.

Као прави Циганин сам
владао се цело вече,
најзад сам јој поклонио
кошару од свиле меке.

Али у њу се не заљубих
јер удата она беше,
а рече да девојка је
кад поведох је до реке.

„Опроштај“

Умрем ли,
оставите балкон отворен.

Дете наранџе једе.
(Видим са свог балкона.)

Косац жито коси.
(Чујем са свог балкона.)

Умрем ли,
оставите балкон отворен.

„Ноктурно“

Превише се плашим умрлог лишћа,
плашим се ливада кад их роса кити.
Ја идем да заспим; ако ме не пренеш,
хладно ћу ти срце уз бок оставити.

Што је то што звони у даљини?
Љубав!
Ветар у прозорским окнима, љубави моја!

Ставих ти ђердане с бисерјем од зоре.
Зашто ме остављаш на путу да патим?
Кад пођеш далеко, моја птица плаче
и виноград зелен неће вина дати.

Што је то што звони у даљини?
Љубав!
Ветар у прозорским окнима, љубави моја!

Ти никада нећеш знати, сфинго снежна,
да сам те много волео у души,
у зоре облачне и када киша лије,
а с увеле гране гнездо се руши.

Што је то што звони у даљини?
Љубав!
Ветар у прозорским окнима,
љубави моја!

„Романса месечарка“

Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.

Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено, волим те, зелено!
Под луном Циганком
ствари пиље у њу
а она их не види.

Зелено, волим те, зелено!
Велике звезде од иња
долазе са рибом сенке
што отвара пут зори.
Смоква трља ветар
кором својих грана,
а брег, мачак лупеж,
јежи своје љуте агаве.
Али ко ће доћи? И одакле?
Она чека на балкону,
зелене пути, косе зелене,
сањајуци горко море.

-Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
нож за њен огртач.
Куме, долазим крварећи
из Кабриних кланаца.
-Кад бих могао, младићу,
лако би се нагодили.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

-Куме, хоћу да умрем
пристојно у својој постељи
од челика и, ако је могуце,
са холандским чаршавима…
Зар не видиш моју рану
од груди до грла?
-Триста црних ружа
покривају твој бели грудњак.
Крв ти ври и мирише
око појаса.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

-Пусти ме бар
на високе веранде,
пусти ме да се попнем! Пусти ме
на зелене веранде.
Верандице месечеве,
где капље вода.

Већ се пењу два кума
на високе веранде.
Остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.

Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Два кума су се попела.
Широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола и босиљка.

-Куме, где је, реци ми,
где је твоје горко девојче?
-Колико пута те је чекала
свежа лица, црне косе,
на тој зеленој веранди.

Над огледалом бунара
Циганка се њиха.
Зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Месечев сталактит од леда
држи је над водом.
Ноћ је постала интимна
као мали трг.

Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.

Лорка
Поделите:

Оставите одговор