Добрица (Добросав) Ћосић, писац, романсијер, публициста есејиста, револуционар и дисидент, председник СР Југославије од 1992. до 1993. године, академик, рођен је 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова код Трстеника. Школовао се у средњој Пољопривредној школи „Свети Трифун“ у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата. Матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву. Био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је завршио новинарску и Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“, био је члан АГИТРОП-а Централног комитета КП Србије и републички и савезни посланик. Иако је био партијски активиста у то време, припадао је групи интелектуалаца који су се педесетих окупљали у Симиној 9 у Београду, а коју су поред њега чинили Борислав Михајловић Михиз, Воја Ђурић, Мића Поповић, Дејан Медаковић, Воја Кораћ, Павле Ивић, Антоније Исаковић, Михаило Ђурић, Жика Стојковић, Бата Михаиловић, Петар Омчикус, Мирко Борота, Драгослав Шинжар, Владимир Медар, Стојан Суботин, Милета Андрејевић, Споменка Мириловић, Вера Павловић, Јованка Стојановић, Мира Марган, Мира Илијевић, Милица Михајловић, Јелица Томашевић…1968. својим говором у Централном комитету отвара питање Косова због чега је искључен из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Члан САНУ постао је 1970. а у својој приступној беседи „Књижевност и историја данас“, (Глас / САНУ. ОЈК. 308, 9, 1978) је изрекао касније често цитирану реченицу: „Српски народ добијао је у рату, а губио у миру“. У САНУ је био члан одбора за проучавање српске мањине у суседним земљама, одбора за 3. миленијум и одбора за проучавање Косова.Био је члан Удружења књижевника Србије и председник Српске књижевне задруге 1969 – 1971.Године 1984. је био оснивач Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије.Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постао је у јуну 1992. године. Смењен је годину дана касније (31. мај 1993.) тајним гласањем оба већа Савезног парламента, после сукоба са Слободаном Милошевићем.У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце“, у коме описује ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Пише потом 1954. године роман „Корени“ за који узима грађу из стварности Србије с краја 19. века, да би кроз слику раскола у једној патријархалној породици, осветљавао политичка превирања и раскол у српском народу. Следи затим публицистичко дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату чија је тема деоба на партизане и четнике и последице ове поделе.Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција“ и 1966. есеје „Одговорности“. Те исте године објављује и роман „Бајка“, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње“ (1971), књигу која је тада била забрањена. У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић пише „Време смрти“, историјски роман у четири књиге о Првом светском рату. У роману су уз историјске личностима описивани и ликови из породице Катића из села Прерова, описиване прво у роману „Корени“. 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће“, а потом трилогију „Време зла“ („Верник“ 1984, „Грешник“ 1985. и „Отпадник“ 1986.), о личностима које су започеле свој романексни живот у „Времену смрти“, али и о политичким сукобљавањима у оквиру тадашње левице.У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у дневничкој форми у шест књига објављује „Пишчеве записе“ о периоду између 1951. до 1968. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, обухвата период од 1992. до 1993, период када се Ћосић бавио државничким животом.Године 2002. из штампе излази Ћосићево дело „Писци мога века“, а од 2002. до 2003. године двотомна књига „Српско питање“. Године 2004. излази књига „Косово“, 2005. године „Пријатељи“, затим 2007. „Време власти 2“, књига која обухвата време владавине Јосипа Броза Тита. Претпоследњи Ћосићев роман изашао је 2009. године и носи назив „Време змија“, заправо дневничке белешке настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи Ћосићев роман, штампан 2011. године носи наслов „У туђем веку“. То је заправо дневник бившег председника Савезне Републике Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету.Добитник је многобројних награда и признања: Седмојулска награда за „Деобе“ 1961; НИН-ова награда за „Деобе“ 1962; НИН-ова награда, 1954. и 1961; Награда Удружења књижевника Србије 1986; Његошева награда, 1990; 1991. Одбио је награду Народне библиотеке СР Србије; Специјална Вукова награда, 1991; Награда БИГЗ-а 1991; Награда Златни крст цара Лазара, 1993; Награда Лаза Костић, 1996; Награда Меша Селимовић 1996; Награда Кочићеве задужбине, 1996; Награда Народне библиотеке Србије 1997; Награда Светозар Ћоровић 1997; Златни прстен деспота Стефана Лазаревића, 1998. и многих других.18. маја 2010. у Москви, Ћосић је постао први добитник награде „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду „Златни витез“ за књижевно стваралаштво. 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, тадашњи председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице. Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду. Ипак, постоје и награде које захваљујући својој политичкој неподобности није добио. Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду чак три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција, 2011. 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски „Гардијан“, пренело вест да је Ћосић и добио Нобелову награду. Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противила наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти“. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену и Николу.Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду, у 93-ој години. Академик Добрица Ћосић је сахрањен у уторак 20. маја 2014. године у 14 часова, у породичној гробници на Новом гробљу у Београду, по сопственој жељи, без пратећих говора. Опело на сахрани којој је, према извештрају РТС-а, присуствовало више од 1.000 грађана, служио је владика бачки Иринеј, а сахрани су присуствовали Никола Хајдин, Милован Витезовић, Радомир Андрић, Матија Бећковић, Емир Кустурица, Душко Ковачевић, акадмик Иван Јевтић, фрулаш Бора Дугић, глумице Јелена и Ивана Жигон, председник Србије Томислав Николић, министри Ивица Дачић, Никола Селаковић, Иван Тасовац, председница Скупштине Србије Маја Гојковић, бивши председник СРЈ Војислав Коштуница, екс-председник Србије Борис Тадић, Драган Ђилас, председник Републике Српске (БиХ) Милорад Додик, члан Академије наука и уметности Републике Српске Алекса Буха, бивши председник Народне Скупштине Републике Српске Момчило Крајишник, Милорад Вучелић, аналитичар Ђорђе Вукадиновић, Мирослав Мишковић, бројни књижевници, глумци, композитори…Добрица Ћосић је својим визионарским и магичним књижевним стилом оставио дубок траг у српској књижевности. Његова дела, која су обележила српску књижевност 20 века, привлачила су велику пажњу читалаца и увек су била међу најчитанијим издањима.А „Корени“ Добрице Ћосића, највећег српског писца XX века, прва је књига која је освојила Нинову награду 1954. године.Ћосићеви „Корени“ су модеран класик српске књижевности а пишчево препознавање неуралгичних тачака српског карактера и познавање његове психологије створили су болну књигу о српским егзистенцијалним коренима XIX века, како су настајали и развијали се и где су се запетљали и покидали.“To je биографија српског народа и аутобиографија писца који је постао сопствени књижевни лик. Мање Ћосић из незнане Велике Дренове, а више знаменити Катић из овековеченог Прерова. Корени су засађени у ноћи историје, а изданци доведени до наших дана, у можда најдужем рукопису после наше неписане поезије. Песник је надживео своју идеологију да би га надживела поезија исписана на страницама које немају страна.“ (Матија Бећковић)“Корени“ – одломци:…За мном су гореле шуме и пут. Змија нисам да и реп у земљу увучем. Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож. Пободох се уз последњу реку. Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори. Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао да је брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија. Мислим, пуцкају кошчице риба, јер се под леденом кожом, топла као крв, вуче заробљена река. Зажелим да је избушим ножем и огрејем прсте на њеном топлом шикљању. Застајем и слушам како ледена дрхтавица отиче у крви под опанцима.На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина. Подигао руку, ћути и не миче се. У нарави ми никад није било да човеку окренем леђа и ја наставих да газим крцкање сувих рибљих кошчица. И да не стигнем до обале и човека с подигнутом руком — зове ли тај или прети? — под ледом је топло. Живот и онако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује. На средини сам. Под табанима су леђа матице, ту је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему. Исплатило би се, сада, и баш овде над њом, разумео бих нешто. А вуче ме себи човечина с подигнутом руком. Не корачам, суљам се, прикрадам и слушам како страх гусне, расте, па одједном букну у тресак и ломљаву. Ледене мотике пргаво ми налећу на главу и руке, а она ме за ноге вуче у свој оковани трбух. Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају. Па замахнем да бијем, онако како то ја умем, иако ме зуби у корену боле.Кад се мокар и љут нађох на обали, десница ми је стражарила над дршком ножа, видех да је непомични човек с подигнутом руком само стабло врбе с једном једином кратком граном. Нешто отегнуто остаде у мени. А преровски ловци на дивље гуске расуше причу око огњишта са широким и чађавим једњаком. Још истог дана утврдише за мене који сам ноћу први прешао преко младог леда на Морави, давио се и спасао, да нисам из Прерова. Ја не кријем да нисам. Нисам ни зато што, како и сами рекоше, једино срце крупније од дулека или лавеж за петама могу по првом леду да споје две обале. Оплетоше око мене свакојаке приче, тајне и нагађања, и после десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је он људским главама и језицима у долини што наличи на липову корубу. На западу је шума и манастир увек господњи, а дно се открило Паланком, исто господњом. Не видех нигде тако дугуљасту љуску да је небо, где сви ветрови теку трагом сунчевог и месечевог хода.Јесам слуга, а радим шта хоћу. Сем Аћима, нико ми не заповеда, а његова воља мој је поводник. Када ме је пре десетак година са залеђеним чакширама ноћу увео у кућу, нешто је шапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо……А ја црну воду пијем, откад памтим себе. После неке буне, Турци ми ухватише оца и натакоше га на багремов колац. Одсекли млад багрем, није био дебљи од руке, кору му ољуштили и лепо га зашиљили. Цео багремар морали су да посеку, јер је таквих, као што је мој отац, било доста. Била би несрећа ако у твоје време не би било људи које би на багремово коље набијали. Не секу ли ради тога шуме око наших река, и оне ће пресушити. И искитише тако Турци бело коље љутим и главатим мужевима. Залише они коље, и чудо је божје како не олиста. Имало је и времена да се прими. Недељу дана га пазише крџалије. Ја верујем да се није примило зато што су га кучићи ноћу дрмусали. Само их је моја мати растеривала. По ваздуги дан седела је она под старим дудом, једва је имао неколико живих грана, и гледала мужа, лицем њој окренутог. А он кроз раскрвављене зубе протнуо језик и руга јој се. Није ни јела ни воду пила. Нико је није видео ни да спава. Сажалише се жене, па су јој свако вече дотурале по парче хлеба и каленицу воде. Ноћу је свог човека бранила од кучића. Изгризоше јој руке, давила их је њима, па је сва била нагрђена крвљу. Кучићи су јој и хлеб јели и воду локали. Кад крџалије побацаше коље с људима негде да нико није знао где, она је два дана луњала за гробом, па, како га није нашла, вратила се и села крај рупе што остаде од очевог коца. Зурила је у рупу без речи и суза. Дођем до ње, зовем је и молим да ми хлеба умеси, никога у кући нисмо имали, а она ме не чује. Мислио сам да неће из ината, па сам је грудвама гађао и тукао је по глави. Ништа није помогло. Мене узе поп да му прасиће чувам. Научи ме и да пишем. Баш је добро што је то учинио. Кад дорастох да се на коња попнем, он ми исприча да ми је мати од жалости за оцем полудела и изгубила се негде. Нико ми није рекао где јој је гроб, а ја се нисам ни распитивао. Док сам млађи био, често сам их сањао, а два пута исто, што, ето, нисам заборавио ни сад, пред полазак. Отац у великој шубари, плази језик и сав је искићен јатаганима. Није отац, већ багрем, расцветао се, а само неколико листића на њему. Багрем има шубару, изубадан је јатаганима, а хода. И две раскрвављене руке, без тела и главе, беру са њега беле гроздове. Знао сам да је багрем отац, а руке што су кучићи изуједали мати ми је… …Кад је излазио из дућана, замишљено загледан у црвене ђинђуве нанизане на жутом концу — „Зашто сам баш ово купио?“ — сусрео га Тола Дачић и подсмешљиво рекао: „Да подмладиш жену?“ Ниску ђинђува хитро је гурнуо у џеп и косимице, одоздо, загледао се у шарене очи, снег је промицао, а он је видео сваку жућкасту искрицу под натуштеним обрвама. Одувек су те шарене очи изазивале нелагодност у њему. Сад се постидео и зато што га гледа одоздо. Стајао је неколико тренутака, рабаџије су луњале по дућанима и сви су понешто куповали. „Продајемо шећер, тамјан и свеће.“ — „Ми за грош јефтиније“, као да кукуричу, викали су шегрти пред дућанима и кришом се грудвали. Између њих неко прође, преломи поглед, и Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.“ — „А ја купих шећер да те частим слатком ракијом. За четвртог сина.“ Улица се стесни, кривудава линија ћерамида под снегом примаче му се до трепавица, и он, по калдрми и балези, с муком стиже до колоне воловских кола. Рекао је То да ме уједе, помисли Ђорђе, и би му мрзак човек који га прати на свим путевима, док га у недрима жуљи кеса дуката а чопори свиња и џелепи говеда протињу се између врзина ка Дунаву. „Да подмладиш Симку.“ Очи су му се смејале. Сигурно сам поцрвенео. Тола сасвим тихо, шиштаво звиждуће и прутом пожурује волове. — Док су мала, и мушка деца носе ђинђуве — рече Ђорђе згрчен иза Толиних леђа. — Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките. — Газда све може. — Може ли дукат да баци у снег? — Може. — А сина? — Тола се из дубине насмеја. Суво и звонко сударају се воловски рогови, дуги, витки и у лук савијени, набадају густ сутон и черече ниско небо. Распорено, оно сипи снегом. — Син… Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница. Пристајеш? — Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста? — Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава. — Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни. — Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи. — Уши ће ти појести. — Боље него да се дукати убуђају. Ђорђе заћута, воловски папци споро и меко топћу по првом снегу одоцнеле зиме, и напрегнуто се загледа у ноћ ускомешану црвеним кружићима и зеленкастим искрама што се стално пале и гасе на мокрим рубовима зеница……— Рађаш газдама слуге! — Родиће се дете које ће да плаче, па после да се смеје и игра са мном. Па после да краде твоје крушке, па кад се замомчи, да јури девојке по врбацима. Па после — свадба, ја у челу совре, а музиканти око мене. Онда опет деца. А кад умрем, сви кажу: „Толини унуци…“ — А коју ћеш кућу и њиву да му даш? — Дотле је мој. Мени је толико доста. Снагу ћу ја да му дам, кад постане човек, кучића се не плаши, а Србија је велика. — И зато се ти мучиш? — прошапта кроз цвокот Ђорђе, посумња да ли је Тола чуо и рече гласно: — Да ти није мене, поцркала би ти од глади. — А да теби није мене? — Престани! И узми пушку…. — Толе, нек ти је пушка у приправности! Чујеш ли шта ти кажем? Налокао си се ракије, па спаваш. — Деце ми моје, најбоље је кад немаш дуката. Кад немаш, ништа кад немаш! — Престани ноћас!— Ја… сиромах ки сирће. Нико ми ништа не може. Ни Бог, ни зима, ни ракија, ни хајдуци, ни ти… Ћутим. Да се кладимо даје мушко?Ђорђе одједном оглуве за Толина пијана мумлања, јер пролазе поред брдашца као у журби изубаданог каменим крстовима неједнаке висине; назире се и песница дрена под којим Катићима труле кости, дубоко затрпане. Као да замирисаше лишајеви по камењу, на труле тикве. Седео је он на гомили зрелих тикава, с мајком их разбијао свињама, а она је, држећи пуне шаке слузавих семенки, рекла: „Мушко си, богат си, жена има колико хоћеш и каквих хоћеш. Немој Симку. Узеће себи слугу и живеће као кнегиња…“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше. Он настави да мисли како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од мрака. — Стигли смо на броју! — рече Тола кад волови сами стадоше пред вратницама Катића, и скочи у снег што је нападао до пола цеваница. Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као кроз сан чује: — Облизнила ти се жена, Толе! — Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут. — Еј, ти, трапавко! Сутра пре зоре да си дошао! — мазним гласом довикну Симка уводећи волове у двориште. Ђорђе дуже постаја сам на путу, она је увек весела, извади из џепа ниску ђинђува и с гађењем је баци у снег. …Симка се повуче у сенку иза његових леђа, наслони се на наћве и загледа се у шиљак шубаре, са које се топи снег. Не памти да се икад овакав с пута вратио…Цитати из „Корена“Незгодно је да човек проживи век а да му је оно унутарње фалично ужлебљено. Може бити да је то највеће зло.Идеје су за културне народе, а овде, у овој сељачији, оне су сувишне и фаталне. Овде су попови једини успешни, а можда и корисни идеолози. Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез, свеједно што те срески капетан батина и псује ти мајку. А што ви радикали галамите о демократији, то је само изговор за сељачку анархију и јавашлук. Сит сам ја свега тога! Србији су потребни памет и знање, а не странке! Србији треба да гледа Европу, а не турски тур! – Вукашин се загрцну и умуче.Као да су се све жиле његовог живота зариле у њу: из ње се он храни, трује, пати и радује. Ћути, кривац. Слаб и неотпоран, чека њене прекоре и ударце. Њени уздаси и мутно, мукло јечање, то је гњечење главе. Сав је себи исцепан у дуге. Пукотине између њих немају дна.Човек је као мушмула. Најпре изнутра трули. Душа прво. Свеједно што су образи дуго румени и што се труло дуго не види.И његов деда, Лука, био је слуга. Газду му, Василија, убили Турци. Четрдесет прве вечери Лука се пресели у његову постељу. Ђорђе је добро знао причу која још траје у Прерову у разговорима најстаријих. Када се Ката вратила с гробља, наредила је Луки: „Да обучеш чисте гаће и да дођеш у моју постељу. Од вечерас ћеш код мене да спаваш.“ Исте године родила је Аћима. А Лука је умро с перчином.Све ћу да ти кажем. Памтиш ли колико си пута пред туђинима рекао да ми је нарав толико зла као да су ме Турци правили и кињио покојну матер? Колико пута си ми ручак прекинуо: ’Жгољавко, не мељи ваздан, овце те чекају!’… ’Баксузе, мичи ми се с очију’… ’Мутавко, губи се у обор!’… Јеси ли заборавио?“ Сударио се с разрогаченим Аћимовим очима. „Ја нисам заборавио. Оженио си ме, а ниси ме ни питао да ли ја хоћу. Оженио си ме Симком да би ти Милунка била ближа. Себе си женио, а матер је још била жива… Радио сам више од сваког мученика на земљи. Моју муку трошио си на Вукашина и политику. Трпео сам и ћутао. А ти си галамио по зборовима и читао новине. Има право Вукашин. Лепо ти је твој школован син рекао шта је твоја странка и твоја политика. Хајдучија, галама, подваљивање глупим сељацима. Јесте.“Он је држао краву за реп, док је Вишња, стрина му, седећи музла. Гледао је кроз сутон како се два бела млаза заривају у ведрицу, даве у пени, кидају и опет туку.Знам ја вас добро. Мислите Ђорђа Катића да варате? – закикота се злобно. – Варам ја вас. Пуна кеса је једини бог на земљи. Дукати су његови синови…Дукат је бог! Он влада свим царевима. Војске су ништа. Деца су ништа. Странке су ништа. Жене су ништа. Очеви су ништа. Ви сте ништа!И како да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила.Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали.Кад умру, људи немају чинова. Сви су једнаки: и поткивач, и министар, и газда што на парама спава, и безгаћи шегрт. Бог не пита на небу: Шта си ти на земљи био, колико дуката, кућа и земље си имао, каква си звања и чинове носио? Причај ти мени, човече, шта си згрешио на земљи. Само то хоћу да знам, и на питања кратко одговарај.

Добрица Ћосић
Поделите:

Оставите одговор